− Sad ćeš mi pomoći pronaći čovjeka koji mi je uništio život − zarežala je Rašpa držeći pištolj uperen na krevet na kojemu naš junak, Mrva, ležao s plahtom navučenom do brade. 

 

− Tk-tk-tko je to? − šapnuo je Mrva, koji i nije izgledao baš jako junački kao što bi možda želio. Rašpine su oči zasvijetlile mržnjom. Promuklo je prošaptala.

 

− Doktor Proktor, naravno. Mrva je progutao knedlu i pitao: − Zzz-z-zar mu ne mogu samo reći da ste ga pozdravili kad ga idući put vidim?

 

− USTAJ! − zauralala je Rašpa pa mahnula pištoljem u ruci.

 

− U redu, u redu! − rekao je Mrva, odbacujući pokrivač i skačući s kreveta na pod. − Ne morate 

tako vikati. Što hoćete od tog zapuštenog starog profesora?

 

− Ne mnogo − rekala je Rašpa i potonula u naslonjač gledajući Mrvu kako se odijeva. − Samo želim ono što je moje.

 

− A, to je...?

 

− Pa to je barem jasno, moj dragi mladi mornaru. Nacrte za moju kadu za putovanje kroz vrijeme.

 

− Vašu? Nije li Doktor Proktor otkrio...

 

− Ali, ja sam ta koja je izumila vremensku kupku! − zarežala je Rašpa, a bijele kapi pljuvačke prskale su joj iz usta. − A onda me taj idiot izdao! Sve je zeznuo time što se zaljubio u onu Juliette. Samo njezino ime stvara mi okus užeglog maslaca u ustima. Sve je uništio!

 

− Znači da ste vi bili... da ste bili...

 

− Da, bila sam njegov pomoćnik. Ali, bila sam barem jednako pametna kao što je bio i on!

 

− I sad ga želite naći, tako da možete ukrasti njegov dio izuma.

 

− Požuri!

 

Mrva je shvatio da je obuo cipele prije nego što je odijenuo hlače pa je morao početi sve ispočetka.

 

− Zašto bih vam pomogao pronaći profesora kad želite nešto ukrasti od njega?

 

Rašpa je mahnula pištoljem.

 

− Ah, da, točno − promrljao je Mrva dok je navlačio hlače. − I što će nam se dogoditi nakon što se 

dočepate nacrta?

 

− Da sam na tvom mjestu − rekla je Rašpa i pogrebala se pištoljem po nosu − ja ne bih ni pokušavala razmišljati o tome. Umjesto toga, radije se koncentriraj na to gdje bi profesor sada mogao biti.

 

− Nemam pojma − rekao je Mrva. − Tužite me, ali stvarno nemam nikakvu ideju.

 

− Ljude se ne može gnjaviti s tim da tužakaju mrtve patuljke − rekla je Rašpa i mahnula pištoljem.

 

− Pa, zapravo, jedino čega se sjećam je to da mjesto počinje sa ‘In’ − rekao je Mrva brzinski. 

 

− A to bi moglo stvarno biti toliko mjesta. Indija, primjerice. Ili Indonezija. Carstvo Inka. Inishshark  otok u Irskoj...

 

− Prestani! − zarežala je Rašpa i uperila pištolj. − Ti si očito bekoristan, ti odvratno šmrkavo derište. Dakle, zbogom...

 

Mrva je mogao vidjeti njezin dugački, iskrivljeni kažiprst kako se omata oko okidača i počinje ga 

stiskati. 

 

− Čekajte! − vrisnuo je. − Upravo sam se sjetio!

 

Rašpa je sumnjičavo zaškiljila prema njemu, spuštajući pištolj. − Oh, jesi li?

 

− Da, da, da! − rekao je Mrva, kimajući glavom tako energično da su mu šiške stvarale crvene pruge po zraku. 

 

− Pa? Gdje?

 

− Treba nam kada za putovanje kroz vrijeme da odemo tamo − rekao je Mrva. Otrčao je prema kupaonici i otvorio širom vrata. − Možete li preraditi ovu kadu?

 

− Ne, ti kretenu − rekla je Rašpa razjareno. − Ne bez Proktorovih nacrta. Moramo ići ponovo do one kade na livadi. Sletjela sam ravno na glavu kada sam stigla... − žalila se Rašpa, trljajući čelo i tek je tada Mrva primijetio da odmah uz kosu ima tamnu kvrgu.

 

− Došli ste istom kadom kao i ja?

 

− Naravno − promrmljala je Rašpa.

 

− Kako?

 

− Dosta priče. Vrijeme je da isplovimo − rekla je Rašpa i otvorila vrata pa pištoljem pokazala Mrvi da izađe na hodnik.

 

Mrva je u nevjerici uzdahnuo. − Prije doručka? Znate li da je doručak u ovom hotelu uključenu 

cijenu? I da je sve besplatno?

 

− SAD!

 

Mrva je slegnuo ramenima.

 

− Dobro − rekao je nevino. Upravo onako nevino kao netko kome je na pamet pala nimalo nevina ideja. Mrva je upravo shvatio da će se na ulici moći iskrasti i, zahvaljujući svom malom stasu, nestati u gužvi.

 

− Hajde − rekao je, izlazeći van. Rašpa ga je slijedila i, dok su silazili niza stube, stezala je 

pištolj u džepu kaputa. Kad su izašli na ulicu, Mrva se zbunjeno ogledao oko sebe. Tijekom noći, oblaci su se navukli na nebo i činilo se kao da će upravo početi kišiti. Ali nije ga to zbunjivalo.− Hej, pa gdje su svi otišli? Ovdje je jučer bila gomila ljudi.

 

− Prate onaj biciklistički cirkus do njegove iduće postaje − rekla je Rašpa, vireći na praznu ulicu. 

 

− Kakva šteta, jel´ da? Jel’ to sad uništilo tvoje planove da se iskradeš i, zahvaljujući sitnom stasu, nestaneš u gomili?

 

Mrva nije odgovorio. Što, mogla je i čitati misli? 

 

Rašpa se smijala. − Hajde, ti beznačajna persono, skoči gore, na moja leđa.

 

− Vaša leđa?

 

− Vidiš li taksi ili nešto slično?

 

− Ne... − nerado je priznao Mrva.

 

Rašpa se sagnula. − Hop. Idemo sići s te proklete planine prije nego počne lijevati. Mrva je oklijevao, ali učinio je kako je tražila. Kad je Rašpa bila uvjerena da se drži dovoljno čvrsto, krenula je. Zaskvičali su nepodmazani kotači na dnu njezine drvene noge. Tutnjali su preko asfalta dok su prolazili ispod ciljne zastavice koja je i dalje bila podignuta. Počeli su ubrzavati. 

 

− Drži se čvrsto − dobacila mu je Rašpa preko ramena. − Punom parom naprijed.

 

Pogrbila se. U daljini se začula grmljavina. Vjetar je udarao Mrvino lice i već su jurili nizbrdo, po 

pustoj i izuzetno strmoj planinskoj stazi po kojoj su se dan ranije Mrva i Eddy s mukom uspinjali. Rašpa se naginjala u zavojima i kotači koturaljke još su jače skvičali. A Mrva, jer to je ipak bio Mrva, potpuno je smetnuo s uma da se nalazi u posve nezgodnoj situaciji i počeo je veselo navijati: − Jupiii! Brže! Brže!

 

 

Dobio je što je htio. Na kraju su se kretali tolikom brzinom da im je otpor zraka razvukao obraze, 

prevrnuo im vjeđe i slijepio noseve s licem. Mrva je iznenada prestao vikati jer mu je jezik zapeo negdje nisko u grlu, pa je morao zatvoriti usta ne bi li ga ponovo iskašljao van. 

 

Dvije ovce stajale su jedna do druge i gledale kako pored njih prolazi, blago rečeno, čudna žena 

s dječakom na leđima. Istim onim dječakom koji je samo dan ranije jurio pored njih, ali u suprotnom pravcu.

 

− Nismo li već ranije vidjeli ovog crvenokosog? − pitala je ovca koja je preživala travu onu drugu. 

 

− Nemam pojma − odgovorila je druga ovca koja je također preživala. − Mi smo ovce, znaš. Mi se ne sjećamo takvih stvari.

 

U posljednjem zavoju, prije nego se put počeo ravnati, Rašpa i Mrva su stajali gotovo posve uspravljeno i Mrva je primijetio cvjetnu livadu. I na njoj prevrnutu kadu. U tom se trenutku nebo otvorilo. Čovječe, kako je samo kišilo! Bile su to najveće kišne kapi na cijelom svijetu i kao da su se okupile ovdje, baš na ovoj livadi, i održale natjecanje – kap koja posljednja padne na tlo je mućak!

 

− Savršeno − vikala je Rašpa, preskočila preko ograde i odšepesala preko trave prema kadi.

 

− Sa-sa-savršeno? − pitao je Mrva dok je poskakivao na njenim leđima i osjećao kako mu kišne kapljice padaju na vrat i niz dres.

 

Rašpa je krenula ravno prema kadi. Zaljuljala se tako da je Mrva pao i odskočio u travu. Zatim je zgrabila noge kade. – Hajde. Pomozi mi da više krenemo.

 

Mrva je ustao i učinio što je rekla. Preokrenuli su kadu tako da je bila na pravoj strani i promatrali kako kiša udara u emajlirano dno. Rašpa je izvukla staklenku, otvorila je i iz nje počela sipati prah. Poznati prah boje jagoda rastvarao se u kadi u kojoj je kiša radila sapunicu, i odmah pravio mjehuriće. 

 

− Sad još samo moramo pričekati da se kada napuni − rekla je, penjući se. Sjela je na jedan kraj 

kade. Mrva se popeo i sjeo na drugi kraj.

 

− Pa, kako ste nas pronašli? − pitao je Mrva.

 

− Jednostavno − rekla je Rašpa. − Kad sam primijetila da ste došli s markicom iz 1888. godine koja je izgledala potpuno nova i imala tragove bijele sapunice na rubovima, već sam sumnjala. A kad je sapunica imala okus jagoda, znala sam da to znači samo jedno: da Proktorova kada za putovanje kroz vrijeme radi. I, mornaru moj, ti nisi nešto jako dobar u čuvanju tajni. Kad si rekao da idete u Pariz, znala sam da ćete me dovesti do njega.

 

− Pratili ste nas.

 

− Jesam. Stražarila sam ispred hotela Frainche-Fraille, a kad sam vidjela djevojčicu da se vraća s onom užasnom ženom...

 

− Juliette Margarine, grozna?

 

− Ne izgovaraj to ime! − zareži Rašpa. − Njih dvije su otišle do sobe i znala sam da morate biti tamo, svih četvero. Onda sam kucala...

 

− Oh, a mi smo mislili da su to vodenkonji − rekao je Mrva. Osjetio je da je razina voda u kadi malo porasla, ali čak i ovakvom pljusku očito treba neko vrijeme kako bi ispunio cijelu kadu za putovanje kroz vrijeme.

 

− Pokušavala sam razvaliti vrata, ali sam morala odustati. Zato sam otrčala dolje, do onog šmrkavca na recepciji i uljudno ga zamolila da mi da ključ.

 

− I on je to učinio? − pitao je Mrva u nevjerici.

 

− Pitala sam vrlo pristojno − rekla je Rašpa. − A i imam pištolj.

 

− Oh − rekao je Mrva. − Mudro.

 

− Ali, kad sam ušla u sobu, bila je prazna − uzdahnula je Rašpa. − Nije bilo ni Proktora, niti ikoga drugog. Prevrnula sam cijelu sobu. Ni žive duše. Samo glupi sedmonožni pauk. Sedmonožni! Da nisam sigurna kako ne postoje, pomislila bih da se radi o sedmonožnom peruanskom pauku 

usisaču.

 

Mrva nije odgovorio.

 

− I onda sam shvatila da ste pobjegli u kadi i počela sam čitati tragove u sapunici...

 

− Stvarno možete pratiti ljude preko te sapunice? 

 

− Naravno − frknula je Rašpa nervozno. Kiša joj je razmrljala maskaru po licu. − Ja sam ta koja je 

izmislila kupku, znam sve što treba znati o tome. Jedino što je u toj pjeni bilo više tragova. Svatko od vas otišao je na neko drugo mjesto, pa sam morala odabrati jedno od njih. I to me dovelo ovdje. Otišla sam u kafić i vidjela te na TV-u. Lijepo od tebe što si rekao gdje si. A sad ćeš biti jednako dražestan i odvesti me do mjesta na kojemu je Doktor Proktor. Idemo sad, i bez kerefeka. Slijedit ću tvoje tragove kamo god krenuo. Imaj to na pameti!

 

− Ali, ja... − započeo je Mrva pa stavio kažiprst u uho i stao ga okretati. 

 

− Vrijeme je da se krene! − vrisnula je Rašpa i podigla pištolj. S cijevi se cijedila voda. − I vadi taj 

prst iz uha!

 

Čuo se još jedan prasak groma, ovaj put dovoljno blizu da se osjeti podrhtavanje tla. 

 

− Oooooookej − Mrvi je zadrhtao glas, a zatim se čulo ‘plop’. Izvadio je kažiprst iz uha.

 

Ali, nije Mrva drhtao zbog pištolja. Ili zbog hladne vode. Ili ludog plana koji mu je sinuo taman kad se čulo ono ‘plop!’. Zadrhtao je jer je upravo otkrio kako ovo podrhtavanje tla nije izazvao grom 

s neba. Nego nešto golemo što je tlom jurilo prema njima. Ogromni, crni, izuzetno bijesni bik.

 

− Vrijeme je da se krene! − rekao je Mrva i zaronio u kadu. Držao je dah i koncentrirao se. 

 

Koncentrirao se na ono što mu je ispričao Eddy, jer je to bila poanta njegovog novog plana. Nije bio siguran je li plan baš jako dobar, ali koncentrirao se na mjesto tik do trgovine za popravak bicikala u Belgiji. Mjesto se zvalo Waterloo. Datum je bio 18. srpnja 1815. Spavaća soba Napoléona Bonapartea. Mrva je mislio. I kad je opet izronio, prvo je pomislio da je nešto zabrljao jer je još uvijek čuo grmljavinu. Ali, tad je otkrio da je sve oko njega posve mračno i da je u šatoru. I onda je shvatio da grmljavina nema veze ni sa sijevanjem, ni s bikovima. Grmljavina je zapravo 

bilo hrkanje. Gromoglasno, teško hrkanje. Bila je noć i Mrva je bio na mjestu bitke kod Waterlooa, 

najpoznatije vojne bitke u povijesti. I savladao je povijest dovoljno dobro da bi sad znao koja će strana izgubiti, biti posve izubijana, razbijena u komadiće i bježati za spas golih života. 

 

Podvucimo crtu: Mrva više nije dvojio. Sad je bio posve siguran da ovo nije dobar plan.