JULIETTE je šokirano piljila u sitnog crvenokosog dječaka koji je Lisi i njoj upravo otvorio vrata. Ne samo zato što je to nedvojbeno bio taj Mrva o kojem joj je pričao Viktor, nego jer je u zbilji bio još sitniji nego je zamišljala. Osim toga, bio je gol – imao je samo ručnik omotan oko struka –posve mokar, s njega se cijedila voda, a na nosu je imao kvačicu. 

 

 

Ali, ono što ju je najviše iznenadilo bilo je to što je upravo rekao Bonjour, madame, što je francuski izraz, i znači Pozdrav, gospođo. I to je rekao kao da je njegov savršen francuski izgovor posve normalna stvar. 

 

– Je suis Juliette Margarine – rekla je Juliette. – Et tu es Mrva? – I to je također francuski i znači: – Ja sam Juliette Margarin. A ti si Mrva?

 

– Oui, Madame Juliette – rekao je Mrva kroz nos, duboko se poklonio pa im širom otvorio vrata. 

 

Juliette i Lisa žurno su uletjele u sobu. Lisa je brzo zaključala vrata dok je Juliette zauzela poziciju uz prozor, gledajući na ulicu ispod njih.

 

– Prate nas Clicheovi vodenkonji – rekla je Lisa. 

 

– Uspjele smo im pobjeći, ali sam sigurna da će se uskoro vratiti. Tip koji je sjedio u predvorju i čitao novine izgledao je dosta sumnjivao, baš kao vodenkonj.

 

– Excuse-moi? – tražio je Mrva objašnjenje.

 

– Rastumačit ću ti kasnije. Brzo, oblači se. Moramo otići odavde.

 

Mrva je izgledao poput mokrog, sitnog, ljudskog upitnika prekrivenog pjenom iz kade. 

 

– Qu’est-ce que tu dis la? – pitao je tim čudnim glasom, kroz nos.

 

– Daj, pričaj normalno.Nemamo sad vremena za te tvoje gluposti – ljutito mu je odbrusila Lisa pa mu skinula kvačicu s nosa.

 

– Pa tuži me, gospođo Goropadnice, ali ne razumijem ni riječ koju si rekla – rekao je Mrva.

 

– Što ti točno nije jasno? – pitala je Lisa.

 

– Hej, sad te razumijem!

 

– A, bilo je i vrijeme… – promrmljala je Lisa i počela trpati stvari u ruksak. – Juliette će nas odvesti u drugi hotel. Claude Cliche i njegovi vodenkonji prate je već nekoliko tjedana. Nadziru ovaj hotel jer je Juliette već nekoliko puta bila tu.

 

– Zato se i nisam usudila ući u hotel i stupiti u kontakt s vas dvoje – rekla je Juliette. – Znala sam 

da jedan od konja sjedi u predvorju, za slučaj da se pojavim. Zato sam stajala na ulazu u zgradu  prekoputa i čekala da vi izađete. Bojim se da sam malo prepala Lisu.

 

– Da, možda malo – rekla je Lisa. – Požuri, Mrva. Taj nilski konj u predvorju nas je vidio. Uskoro će biti ovdje. 

 

– Da, da. Samo da se koncentriram – rekao je Mrva i gledao odjeću koja je ležala na krevetu. –Da vidimo. Prvo hlače, a zatim cipele.

 

PRVO hlače, a ZATIM su cipele. Da, to je točno. Potom je navukao hlače. A onda cipele.

 

– Hm, a što je s čarapama? – pitala je Lisa.

 

– Prokletstvo – rekao je Mrva pa šutnuo cipele i navukao čarape.

 

– Što si ti radio? – pitala je Lisa.

 

– Okupao sam se – rekao je Mrva. – I plesao kan-kan u Moulin Rougeu. Jedna od plesačica misli da sam sladak.

 

– Da, baš – rekla je Lisa.

 

– Istina je – rekao je Mrva. – Samo sam zaronio u mjehuriće i kad sam izronio, bio sam u Moulin 

Rougeu. Čini mi se da je to bilo davno jer su svi nosili neku staromodnu odjeću.

 

– Čovječe, zar se ti nikad ne umoriš od tih svojih izmišljotina? – pitala je Lisa, zatvarajući ruksak. 

 

Bila je spremna.

 

– Da, bio sam tamo – rekao je Mrva. – Gol, kao od majke rođen, pred brojnom publikom i osam superzgodnih kan-kan plesačica. Čovječe, kakva blamaža…

 

Lisa je primjetila da se Juliette sva trese od smijeha. I dalje je stajala pored prozora i gledala prema ulici.

 

– I zato sam skočio natrag u kadu i zaronio. Držao sam dah i želio se vratiti u hotelsku sobu, ovdje i sad. I pogodi što se dogodilo? Kad sam ponovo izronio, bio sam tu, kao da se ništa nije dogodilo.

 

– Možda zato jer se ništa i nije dogodilo – rekla je Lisa. – Osim u tom tvom čudnom mozgu. A u međuvremenu, u stvarnom svijetu svašta se događalo. Tako da… Spremaj se, u redu?

 

Prije nego što je nekoliko stvari spremio u ruksak, Mrva je uzeo malu staklenku s poklopcem na kojem je bilo nekoliko rupa za zrak. Pažljivo je stavio staklenku u džep. 

 

– Što je to? – strogo je upitala Lisa.

 

– Sedmonožni peruanski pauk usisač.

 

– Molim? Ti si donio…?

 

Mrva je slegnuo ramenima. – Činilo mi se da je usamljen u podrumu Doktora Proktora. Profesora nema, a on je tako daleko od svih svojih prijatelja u Peruu… Odlučio sam ga nazvati Pero. Pa, tuži me. Ali, dogovorili smo se da na put možemo nositi stvari čija imena počinju na P, zar ne?

 

– Da, valjda – zastenjala je Lisa. – Ali, sad požuri. I više ne izmišljaj priče.

 

– Nisam ništa…

 

– Nisi, ha? Kako si razumio da ti je plesačica rekla kako si sladak? Da možda ne govoriš rancuski?

 

Prekinuo ih je smireni Juliettein glas koji je dopirao postrance od prozora. – Hej, društvo. Imam 

neke vijesti. Dobru i lošu.

 

Lisa i Mrva okrenuli su se prema njoj.

 

– Dobra je da Mrva ne treba žuriti. Loša je da su vodenkonji opkolili hotel tako da ne idemo ikamo.

 

– Uh – potiho je rekla Lisa. 

 

– Uh – potiho je rekao Mrva. 

 

– I što ćemo učiniti? – upitala je Lisa. – Vodenkonji će nam obuti betonske čizme i baciti nas u Seinu.

 

– Mo-olim?! – prosvjedovao je Mrva. – Cipele? Ne dolazi u obzir. Želim tenisice!

 

– Djeco! Tišina! – viknula je Juliette. – Možda postoji način da izađemo. No, to bi značilo da me morate vrlo pažljivo slušati. U redu?

 

Činilo se da je. U svakom slučaju, i Mrva i Lisa zašutjeli su i pogledali prema Juliette, a uši su im se čak malo izvile i nakrivile ne bi li je čuli još i malo bolje. I to je bilo dobro jer će im Juliette upravo reći nešto što će objasniti Mrvino čudno iskustvo u kadi, kako je odjednom mogao pričati francuski, kako je Doktor Proktor nestao, i kako Lisa i Mrva možda – ali, samo možda – mogu pobjeći od vodenkonja i dubina rijeke Seine.

 

Ali, to nećete saznati do sljedećeg poglavlja.