JULIETTE je gledala ravno ispred sebe. A onda je maramicom prekrila nos i puhnula – glasno, poput trube, i ne baš onako kako bi se moglo očekivati  od jedne baronese.

 

– Tri dana kasnije, u Notre Dameu, pariškoj katedrali, udala sam se za Claudea Clichea. Do kasno u noć, ljudi su kartali Uno i Claude je izgubio nešto novca od jednog od uzvanika moga oca. Taj gost je tjedan dana kasnije nađen na dnu Seine u betonskim čizmama. Mislim da je mojem ocu to konačno otvorilo oči, da je tad shvatio kakav je Claude zapravo tip. Otac me odvukao u stranu i pitao me jesam li sretna, a onda mi rekao da je njemu sasvim u redu ako se želim rastati, da nam ne treba dvorac, da možemo živjeti i u malom stanu, i da se on može zaposliti. Jadni tatica! Uopće nije shvaćao kako Claude nikad neće dopustiti da se riječ razvod makar i spomene, a kamoli da bude ponižen na takav način, jer ćemo u tom slučaju oboje završiti na dnu Seine, i tata i ja. I zato sam mu rekla: ‘Ne, tata, u redu je’. Naravno, prava istina je bila da sam jedva podnosila činjenicu da živim s tim monstrumom, pa makar i jedan dan.

 

– Trostruko fuj!

 

– O, da itekako. I tako su godine prolazile. Otac je prerano ostario i onda je prije dvije godine umro od upale pluća. Dok smo posipali zemljom njegov lijes, Claude mi je šapnuo da bi mi sad, kad moj otac više nije tu, možda moglo pasti na pamet pronaći mog dečka, profesora. I da moram znati kako ću, ako to samo pokušam, saznati kako izgleda stajati na dnu Seine u betonskim čizmama, držati dah i čekati smrt. A onda me pogladio po licu i rekao da će me vodenkonji držati na oku.

 

– Taj… Taj… Taj… Siledžija! – prošaputala je Lisa, osjećajući kako joj oči gore.

 

– Skroz sam se pomirila s tim da mi život više ne može biti sretan – nastavila je Juliette – i to sve do početka ovog ljeta. Tad sam u pošti primila čudnovatu razglednicu. Imala je žig Pariza i, osim mog imena, sve je na njoj bilo posve nerazumljivo. Odmah sam prepoznala rukopis. Bio je to moj ljubljeni Viktor. Zamisli ti to. Nije me zaboravio svih ovih godina! Srce mi se radovalo. Sjela sam i  pokušavala shvatiti što je napisao. I znaš što sam doznala?

 

Lisa je kimnula. – Razglednica je bila napisana unatraške, zar ne?

 

– Da! – uzviknula je Juliette. – Kako si znala… Oh, da, zaboravila sam da si i ti dobila razglednicu pisanu unatraške.

 

– Kako ste znali… – htjela je Lisa pitati, ali Juliette je stavila svoju ruku na njezinu i rekla:

 

– Doći ću do toga za trenutak, draga. Kad sam unatraške pročitala razglednicu, shvatila sam kako Viktor želi da se iskradem i iduće noći nađem s njim u Hotelu Frainche-Fraille. Bio je u istoj onoj sobi u kojoj je živio prije mnogo godina. Napisao mi je kako mu je Madame Trottoir, vlasnica hotela, prepričala glasine po kojima sam bila prisiljena udati se za najgoreg ubojicu u Parizu, Claudea Clichea. Kad sam se našla pred vratima njegove hotelske sobe i pokucala, bila sam jako nervozna, sva sam se tresla. No, čim je otvorio vrata, pala sam mu u naručje, kao da nikad nismo bili razdvojeni!

 

Juliette je zatvorila oči i zaneseno prošaputala: – Oooooh…

 

– Oooh – šapnula je i Lisa, jednako zanesena.

 

– Viktor je htio da se zajedno damo u bijeg, ali sam mu objasnila da je Cliche strašno moćan, još  bogatiji, i spremniji na zlodjela više nego ikad. I da bi nas tražio do kraja svijeta, i pronašao uvijek i ma gdje god bili. A onda je Viktoru sinula ta luda, luda ideja…

 

– Koja ideja?

 

– Ideja da iskoristi Doktor Proktorovu kupku za putovanje kroz vrijeme.

 

– Doktor Proktorovu što? Juliette je taman počela objašnjavati kad joj je pažnju privuklo nešto na drugoj strani ulice. 

 

– Moramo otići odavde, Lisa.

 

– Što je?

 

– Vodenkonj uzbuna! Juliette je stavila sunčane naočale pa na stol gurnula nekoliko kovanica. 

 

– Idemo. Moramo se sakriti.

 

Lisa je pogledala u istom pravcu u kojem je maloprije gledala Juliette i, nema sumnje, ugledala dvojicu vodenkonja kako stoje s druge strane ulice.

 

– Mrva! – vrisnula je Lisa i potrčala za Juliette koja je žurila pločnikom. – Moramo otići po Mrvu!

 

– Slijedi me – rekla je Juliette pa dodala Lisi kruti papirić koji je izgledao kao karta i krenula se spuštati stubama za koje je izgledalo kao da vode pod zemlju. To jest bila karta i stube jesu vodile pod zemlju.

 

– Ovo je podzemna – rekla joj je Juliette pa gurnula te karte u žuti stroj kako bi ih željezna šipka propustila dalje. 

 

Trčale su vlažnim i hladnim tunelima pa niz stube koje su ih vodile dalje u podzemlje. Taman na vrijeme stigle su do platforme u špilji koja je djelovala poput katakombe. Vlak je upravo stizao i  otvorio vrata. Brzo su ušle. Dok su čekale da se vrata zatvore, u daljini su čule neke tupe udarce, kao da prema njima trči nešto teško. Juliette nije trebala Lisi reći što je to, ali je svejedno rekla. – Vodenkonjski koraci. Lisa je pogledala prema stubama. Prvo je vidjela vodenkonjske noge, onda vodenkonjska tijela, a zatim i lica. Malo su zastali i osvrtali su se oko sebe. Jedan od njih nešto je viknuo pa pokazao prema vlaku. Na Lisu. Ona se sagnula ispod prozora i gledala u vrata koja su još uvijek bila otvorena. 

 

– Zatvori se, zatvori se, zatvori se – tiho je molila.

 

 

Zatim je ponovo čula topot teških vodenkonjskih nogu. S razglasa se začuo metalni glas, a onda je Lisa, konačno, čula kako se vrata uz škripu zatvaraju. Potom je čula bijesne povike i nečije udarce s vanjske strane vlaka, a zatim i snažan udarac koji je točno iznad njezine glave razbio staklo. Vlak je polako krenuo. Pogledala je prema gore. Na prozorskom staklu bila je pukotina. Kroz nju, s druge strane stakla, gledalo ju je ljutito lice, ali to nije bilo lice vodenkonja. Ovo lice imalo je izbuljene oči, i debele, poput puževa, slinave usne, a iznad njih razvučene brke, tanke kao da su iscrtani olovkom. Preko trbuha i ramena ta je osoba imala široke tregere. Juliette nije trebala Lisi reći tko je to, ali je svejedno rekla. Tresla se od straha i prošaptala: – Claude.