DA NIJE jedan od najprisutnijih režimskih glasnogovornika, bivši Idol Nebojša Krstić, onomad u nekom jutarnjem programu opet potegao temu "spaljivanja živih ljudi", verovatno se ne bih analitički osvrtao na jedan zaista dramatičan događaj od prošlog leta.

Njegov spin je tek jedan u nizu omiljenih propagandnih arhetipova režima čije su matrice utemeljene još tridesetih godina prošlog veka, među "inženjerima duša" Staljinovog Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke.

Ispostaviće se da će te demonske konstrukcije naći plodno tle u Srbiji devedesetih, a izđikati kao sveprisutni toksični korov u poslednjih 13 godina Vučićeve Srbije. Mehanizam laži je do te mere svakodnevno prisutan da smo se saživeli sa njim i već umorili da režimu "udaramo recke". Zato je ova Krstićeva provokacija prilika da identifikujemo i osvetlimo jedan uporni, sveprisutni propagandni narativ koji dolazi pravo iz "srca tame". Čitaj, Službi.

Dehumanizacija političkih protivnika

Analiziraćemo konstrukciju koja ima za cilj da potpuno dehumanizuje Vučićeve i Putinove neprijatelje od Odese, preko Novog Sada i Čipuljića kod Bugojna, pa sve do Gline iz vremena NDH.

U kasnim večernjim satima 13. avgusta 2025. godine, na nepun kilometar od pale nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, spaljene su prostorije vladajuće Srpske napredne stranke.

Treba pomenuti da tom prilikom niko nije tragično završio niti je teže povređen, ali je pomenuti Krstić u svom nastupu ustvrdio da su blokaderi "...sprečavali ljude zatečene u zapaljenim prostorijama da ih napuste, kako na glavnom tako i na zadnjem ulazu u prostorije...". Već tu se nametnulo logično pitanje, koje novinarka nije postavila, kako pod tim uslovima niko nije stradao?

Hronologija konstrukcije laži

Režimski političko-medijski orkestar je sinhronizovano osudio postupak razjarenih građana, ali nijednog trenutka nije pomenuto da se u prostorijama tokom drame navodno nalazio predsednik SNS-a Vučević, njegov stariji sin i bivšem premijeru toliko draga ministarka Mesarović.

Kada je sledećeg dana, 14. avgusta, jedan od lidera opozicije general Ponoš postavio pitanje šta su ispred stranačkih prostorija tražile "Kobre", vojni specijalci zaduženi za štićenje predsednika države, oglasio se ministar vojni Gašić sa komentarom "...da su oni bili tu sa zadatkom obezbeđenja štićenog lica...".

I dalje niko ne spominje Vučevića i ekipu, niti se navodi koja su to štićena lica, jer niko od očevidaca i svedoka nije video te noći osobe koje bi mogle da imaju taj status.

Dva dana kasnije, 15. avgusta, konačno se oglašava i famozni radikalski veteran Vučević osuđujući paljenje i demoliranje prostorija svoje stranke, ni jednom rečju ne spominjući svoje prisustvo u prostorijama u noći paljevine.

Ipak, potrudio se da započne graditi narativ žrtve objašnjavajući da je, nakon paleži, u razgovoru sa predsednikom Vučićem komentarisao da ga to podseća na spaljivanje kuće familije Vučić 1992. u Čipuljićima kraj Bugojna, od strane ustaša.

Klimaks propagandne manipulacije

To mu je očigledno dalo ideju da zaokruži lažni narativ koji Krstić i danas medijski "valja".

Naime, treći dan od paljevine, 16. avgusta, Vučević se oglašava sa tvrdnjom da su u noći 13. avgusta "...u novosadskim prostorijama te partije pored njega bili i njegov stariji sin i ministarka privrede Adrijana Mesarović... i da nema sumnje da je plan učesnika protesta bio da tamo prisutne članove SNS-a žive spale i poubijaju...", a sebe i njih uporedio sa Srbima koje su ustaše spalile, ali ovoga puta u Glinskoj crkvi 1941. godine. Pritom je sugerisao da su im pripadnici specijalne vojne jedinice "Kobre" spasili živote.

Dakle, tri dana je trebalo Vučeviću da se "seti" te noći i iskonstruiše laž u kojoj će sebe brendirati kao mučenika, prisustvo "Kobri" opravdati štićenjem ministarke Mesarović i, naravno, projektovati strašnu sliku spaljivanja Srba u Glinskoj crkvi.

Jezivi narativ osvežen uvođenjem "spaljenih Rusa" u priču 

Svaka čast, "tri u jedan", što bi rekao naš srpski pravoslavni narod. Treba dodati da je ovaj jezivi narativ u proteklih pedesetak dana povremeno osvežavan i uvođenjem u priču stradanja etničkih Rusa koje su ukrajinski neonacisti navodno spalili u crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Odesi, što čak ni ruska strana nije sugerisala.

Pored arhetipa žrtve/velikomučenika koja je živa spaljena, još jedna omiljena slika se "crta" ovih dana. Radi se o naknadnom pripisivanju sopstvenih zločina (države/vlasti) političkim protivnicima u zemlji i inostranstvu.

Vučić opet zamenio ulogu žrtve i dželata

Školskom primeru korišćenja ove pogane formule mogli smo svedočiti sinoć kada je Aca Srbin - onako naivno, usput i slučajno kako to naše nevinašce već ume - insinuirao da bi jedan od vodećih novosadskih antirežimskih aktivista Miša Bačulov mogao imati udela u padu nadstrešnice, za koju je, gle koincidencije, Ana Brnabić nedavno već ustvrdila da je posledica terorističkog čina, a ne korupcije i nemara?!

Predsednik nije mogao da odoli da još jednom potpali Rajhstag, opet zameni mesta dželatu i žrtvi, iako je još odmah nakon pada nadstrešnice Bačulov obelodanio da je nekoliko sati pre toga tuda prolazio i ukrcao se na voz za Beograd.

Sličan mehanizam korišćen je i kada je u pitanju ubistvo premijera Đinđića. Nakon što su ubice sa legitimacijama državnih službi pravosnažno osuđene, krenula je pod šifrom "Treći metak" kampanja relativizacije i amnestiranja države kao dokazanog izvršioca zločina.

Atentat se naknadno pripisao zapadnim službama, navodno zbog Kosova, da bi se Đinđić posthumno preveo na stranu onih koji su ga za života iskonski mrzeli. Tako su od njega napravili žrtvu, ali za svoju političku upotrebu.

Laž kao patriotski čin

Tvorac ovog narativa bio je otac nacije Dobrica Ćosić. To je onaj što je napisao da je "laž srpski nacionalni interes, u samom biću Srbina, način opstanka u teškoj istoriji". "Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu. Lažemo iz samilosti, lažemo zbog slobode. Laž je oblik našeg patriotizma, naše urođene inteligencije. Lažemo kreativno, maštovito, inventivno."

Iako je to pisao kao svojevrsnu antropološku kritiku mentaliteta sopstvenog naroda, očigledno je da su ga Krstić, Vučević, Vučić, Brnaba i ostali shvatili bukvalno.

Izmišljotine od "ubijenim srpskim bebama u Borovu Naselju"

Nemojmo smetnuti sa uma da su nabrojani i baštinici one strašne propagandne tradicije iz ratova devedesetih, kada su nas huškali na krvoproliće izmišljotinama o "41-oj ubijenoj srpskoj bebi u Borovu Naselju", sa kulminacijom u izveštaju dopisnice RT Beograd iz Sarajeva, izvesne Rade Đokić, koja nas je obavestila krajem maja 1992. da "muslimani bacaju srpsku decu u kaveze lavovima u Pionirskoj dolini".

Hvala Krletu što nam ne dozvoljava da zaboravimo Radu.