MORALO se sačekati punih šest meseci, u dan, da bi se komentarisala vladavina Donalda Trampa. Upravo ta opreznost u pristupu temi govori koliko je bila neurotična i hirovita politika američkog predsednika spremnog da i poslednjeg dana pomenutog perioda napravi još neki politički luping od koga će nam se zavrteti u glavi.

Od Putina do NATO-a - politički salto mortale

Čovek je svoj mandat započeo neskrivenim očijukanjem sa Putinom i nezapamćenim, grubim ignorisanjem EU i NATO, da bi nakon šest meseci, u društvu generalnog sekretara zapadne vojne alijanse, uputio i Putinu do sada najteže pretnje u vezi rata u Ukrajini, u formi pedesetodnevnog ultimatuma.

Da ste tokom prošle, izborne godine pitali putinolike trampoide – kojima je Srbijica krcata – zašto podržavaju Trampa, svi od reda bi stavili u prvi plan njegovu pompezno najavljenu mirotvoračku misiju, sa sve Putinom sa druge strane stola. S tim što je Tramp u predizbornoj kampanji propustio da precizira svoje metode dostizanja. Mislim na ratne operacije, pretnje i ucene, kao i na blanko podršku takvim metodama kada su u pitanju saveznici na Bliskom istoku.

Ratom do mira, dobacili bi cinici, podsećajući da je i Adolf Hitler tridesetih zapamćen kao političar koji je, kao niko pre njega, toliko često uzimao u usta magičnu reč „mir“.

Geopolitički šok: Ambicije ka Kanadi, Grenlandu i Panami

Prećutao nam je Tramp u izbornoj kampanji i svoju, nakon izbora, otkrivenu sklonost ka aneksijama Kanade, Grenlanda i Paname. Čak i da se šalio, a čini se da nije, Tramp je ovim šokantnim, neokolonijalnim gestovima potencijalno amnestirao i dao vetar u jedra agresiji na Ukrajinu, ali i drugim sličnim, manje ili više otvorenim aspiracijama.

Trampov dosadašnji mandat prenapučen je i mnogim drugim kontradikcijama i kontroverzama, na dnevnom nivou, od kojih su bar dve „vrištale do neba“. Naime, on je američkom narodu, između ostalog, u kampanji obećao reindustrijalizaciju i budžetsku štednju.

Problem sa ovim prvim je u tome što, paralelno sa namerom da obnovi klasičnu industrijsku proizvodnju i vrati američkom radniku posao koji su mu kineski i ini radnici preuzeli, sprovodi progone i deportacije imigranata. Čudno, jer oni su verovatno jedina koncentrisana radna snaga u SAD koja bi prihvatila da zauzme radna mesta u toj i takvoj industriji. Očekivati da će beli protestant, katolik ili Jevrejin prihvatiti da u 21. veku plete kablove za auto-industriju ili sklapa karoserije ravna je utopiji.

Ovakvi postupci ne mogu pronaći uporište ni u eventualnoj ugroženosti domaće radne snage na tržištu rada zbog emigranata. Naime, nezaposlenost u SAD u junu je iznosila 4,1 posto, što nam govori da tamo nema posao samo onaj ko ne želi da radi ili bar ne želi da to čini na legalan način.

Antiimigrantska politika protiv američke istorije

Bojim se da odgovore na ove kontradikcije moramo potražiti u trampističkoj restauraciji tamne zone za koju smo mislili da ju je Amerika prevazišla i napustila još pre pola veka. Preko svega, SAD je izvorno emigrantska tvorevina i Tramp svojom grubom antiemigrantskom politikom direktno nasrće na nasleđe i prirodu američke nacije.

Tokom juna meseca na to ga je podsetio revoltirani američki narod, do te mere da je na ulice pojedinih gradova Vašington morao da pošalje Nacionalnu gardu.

Sukob s Muskom – saveznik postaje protivnik

Problem sa ovom drugom, budžetskom kontroverzom, eskalirao je u nedavnom žestokom raskolu između predsednika i Elona Muska, koji je personalno sasvim sigurno najviše doprineo Trampovoj izbornoj pobedi.

Ono što je započelo štednjom i najavljenim budžetskim i kadrovskim kresanjima pod dirigentskom palicom vlasnika Tesle u Trampovoj administraciji, nastavilo se neslaganjima Muska sa Trampovim saradnicima zbog vratolomija sa uvoznim taksama, a okončano je razlazom, kao otvoreni sukob dve vedete američke kontrarevolucije.

Čašu je prelio Trampov „veliki, divni zakon o porezima i potrošnji“ koji će do 2034. godine doneti ukupni rast deficita za 3–5 triliona dolara i dodatno ruinirati egzistenciju bar 10 miliona Amerikanaca.

Štednja koja je postala razuzdana potrošnja

Ono što je obećano i započeto kao budžetska štednja pretvorilo se u svoju suprotnost produženjem propisa iz prvog Trampovog mandata u korist bogatih, sa rastom zaduženja u odnosu na postojeći dug od 5–8 posto u narednih deset godina.

Ovaj zakon izvesno može predstavljati i dodatni razlog da se Amerikanci na jesen vrate još masovnijim protestima. Sukob Trampa i Muska, koji je krajem juna i početkom jula planuo, izgleda da je „otišao na godišnji odmor“, pa ćemo morati sačekati jesen da vidimo koliko je ozbiljna Muskova pretnja o osnivanju Američke partije.

Nova američka politička era?

Ne bi bilo čudno da takva tektonska pomeranja u američkoj politici iznedre neku novu političku organizaciju digitalne ere koja bi mogla da poremeti vekovni dvopartijski rivalitet. Biće tu prostora da se potraži podrška među razočaranim trampoidima i republikancima uopšte, ali i među demokratama i neodlučnima, pogotovo ako aktuelna opozicija ne pronađe nove ljude i sveže ideje, što za sada nije na vidiku.

Sasvim je sigurno i da, ako republikanci izgube sledeće predsedničke izbore, više ništa neće biti isto kao pre Trampa.

Da li će trampizam nadživeti Trampa moći ćemo da naslutimo već na međuizborima 2026, a pogotovo na sledećim predsedničkim 2028, na kojima Tramp ne bi imao pravo da se kandiduje. No, potpuno je jasno da bi pobeda republikanskog, preciznije Trampovog kandidata, označila pobedu trampizma.

Srpski kolaps ljubavi: Kad se Tramp i Putin posvađaju

Ovde kod nas, nezapamćeno zaoštravanje odnosa na relaciji Tramp–Putin koje smo pomenuli na početku teksta, uvelo je svekoliku patriotsku Srbadiju u stanje emotivnog kolapsa. Pošto oni ljubav prema Putinu i prema Trampu ne razdvajaju – kao što svaki pravi Crnogorac ne razdvaja jutarnju kafu od trinaestojulske lozovače – najava ozbiljnijih lomova na relaciji Vašington–Moskva pogađa ih teže i bolnije nego smrt u porodici, daleko bilo.

S druge strane, pedesetodnevni Trampov ultimatum Putinu može da rezultira i paketom sankcija u kome će, između ostalog, biti okončan i dogovor dve sile o odlaganju sankcija srbijanskom NIS-u, ali i hrvatskom naftovodu JANAF. Eeeee, tu smo onda već u problemu – ne samo energetskom i finansijskom, već, bar kad su Srbi u pitanju, zbog neuzvraćene ljubavi, čitaj: očekivanih skidanja sankcija.

Derneci i istorijski revizionizam

Dok čekaju septembar, Hrvati i Srbi zaurlavaju po hipodromima i pod šatorima, slaveći svoje ustaško i četničko nasleđe i „zagrevajući“ se za obeležavanje godišnjice „Oluje“.

Cunami trampizma nije samo Americi i Izraelu doveo najekstremnije vlasti nakon Drugog svetskog rata, već se to mirne duše može reći i za Hrvatsku i Srbiju, bar od devedesetih naovamo.

Može vam sledeća teza delovati nategnuto, ali mi je zaista teško da zamislim polumilionski ustaški Thompsonov dernek, sa sve „Za dom spremni“, van ozračja trampističke pošasti, kao i prisustvo predsednika Srbije pod šatorom gde zajapureni srpski domaćini – među kojima i potomci onih koji su gibaničarili i klali po selima sa obe strane Drine – pijano balave i u glas pevaju četničke evergrine.

Ma, revanširao bi se učenik četničkih vojvoda ustašama za hipodrom velikim koncertom Baje Malog Knindže u Ćacilendu, ali je cvikao od pumpanja studenata i pobunjenih građana koji bi mogli da mu dovedu u pitanje broj ćacija na koncertu u odnosu na Zagreb – što bi teško preživeo.

Dno

Prvih šest meseci drugog Trampovog mandata slika su razobručavanja i potonuća sveta koji smo poznavali. Zato nam se i čini da smo dotakli dno. Pitanje je da li ćemo, i do kada, ostati zakucani za njega.

Varvari možda zaista jesu neko rešenje

Na kraju ostaje nedoumica, do sada nepoznati nemir i tegoba, crv sumnje sakriven u čuvenoj pesmi Konstantina Kavafija „Varvari“. Zatečen na razmeđi svetova, u poslednjem stihu pesnik se slama i veli da su „varvari možda zaista neko rešenje“.

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala