Momčilo Đurđić jedan je od osnivača srpske Demokratske stranke i nekoć bliski suradnik pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića. Za Index o stanju liberalne demokracije u Srbiji.

REČENICA koju je onomad Ana Đurić - Konstrakta izgovorila na HRT-u u kultnoj nedeljnoj emisiji Aleksandra Stankovića nije previše zatalasala javno mnijenje, ali je otvorila jedno od teških, suštinskih pitanja srbijanske demokratije.

Podsetimo se, Ana je govorila o gubitku entuzijazma i ličnom zamoru od procesa pristupanja Srbije EU. Sa ove strane posmatrano, može se slobodno reći da je ona progovorila ne samo u svoje nego i u ime nevelikog, ali uvek značajnog liberalno-demokratskog korpusa srbijanskog društva.

Poslednje "prolazno vreme", koje je i na simbolički način označilo krah evropske ideje "na ovim prostorima", jeste odustajanje Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića i njihovih stranaka od izbora 3. aprila. Jedina korist od njihove izborne apstinencije bio je dostignuti cenzus koalicije Moramo koja bez glasova pomenute dvojice svakako ne bi ušla u parlament.

Jedno jedino osvježenje na političkoj sceni

Iako Moramo predstavlja jedino osveženje na srbijanskoj političkoj sceni, nema dovoljno izgovorenih, a pogotovo neizgovorenih dokaza da se radi o političkoj snazi liberalno-demokratske provenijencije. Izostanak dvojice retkih, autentičnih proevropskih lidera koji su svojim nepokolebivim demokratskim stavovima obeležili ceo period višestrančja u Srbiji direktno korespondira s Konstraktinom izjavom u Nedjeljom u 2.

U čije ime to govori Konstrakta, a bez koga su to ostali Čeda i Čanak? Radi se o biračkom korpusu koji nikada nije predstavljao ni relativnu većinu, čak ni tokom petokotobarskih promena, koji je svoj vrhunac doživeo - ispostaviće se - tokom zimskih protesta 1996./97.

On predstavlja ogromnu manjinu koja se poslednjih par godina svela na minijaturnu formu. To su ljudi koji veruju u temeljne vrednosti liberalne demokratije, uglavnom s naglaskom na socijaldemokratiji; koji nemaju nikakve nacionalne, verske, rodno/polne predrasude; tolerantni su prema manjinama kao što su LGBT osobe ili emigranti; odbacuju nacionalizam u svakom obliku i ne puše priču da se tu radi tek o ljubavi prema sopstvenom narodu.

Dalje, žele da se druže i veruju u suživot sa onima protiv kojih su, drugi, u njihovo ime ratovali; neguju i dele  sa "saplemenicima" iz drugih republika bivše države imaginarni postjugoslavenski emotivni prostor u kome se osećaju udobno i inspirisano; po pravilu su evrofili, a značajan deo i evrofanatici; podeljeni su oko ulaska Srbije u NATO, ali ubedljivo najveći broj pristalica ovog saveza upravo dolazi iz tog korpusa; pristalice su nekog oblika priznanja Kosova i stabilizacije odnosa na Balkanu koji će konačno deblokirati razvoj i otvoriti mnogo čvršću saradnju među susedima.

Oni ne preisptuju istorijske činjenice, pogotvo iz devedesetih, a da se ponašaju kao da je istorija samoposluga iz koje se, prema dnevno-političkim potrebama, mogu izvlačiti "istine" bez konteksta; imaju jasan stav prema ratnim zločinima i genocidnim radnjama iz ratova 1991.-99.; konačno, to je u proseku najškolovaniji i najobrazovaniji "srpski svet" čija je pripadnost vrednostima urbane, digitalne zapadne, tj. evropske civilizacije neupitna i autentična.

Što je tu prozapadnu manjinu u Srbiji tako obeshrabrilo?

Takođe, to nije svet koji je živeo u iluzijama da će ulazak u EU biti lak i jednostavan, koji nije očekivao da će bilo šta pasti s neba, da pored prava (pre svega na tuđi poreski novac) postoje i neke jebene obaveze prema svetu oko nas, da nije sve u donacijama, nego ima nešto i u društvenim vrednostima i standardima, da kazna mora da se plati i da postoji "istorijska matematika" - ne može "i jare i pare".

Prvi momenat radikalnog obeshrabrenja - Đinđićevo ubojstvo

Šta je te i takve ljude tako drastično obeshrabilo da su ostavili srbijanski parlament s predstavnicima koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke?
Prvi momenat radikalnog obeshrabrenja svakako je ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. godine.

Činjenica da je u trenutku kada je primio smrtnonosni hitac ispred zgrade srbijanske vlade uživao podršku tek 6 posto biračkog tela govori sam za sebe. Ispostavilo se da je najveći deo svetine koja je iznela petooktobarsku odbranu izborne pobede tražio "tek nekakav izlaz"(Franc Kafka: Izveštaj jednoj akademiji), a ne suštinske demokratske promene, o čemu je Zoran sanjao.

Ipak, iako je kratkotrajna vladavina Đinđića donela nezapamćeni entuzijazam u najšire slojeve društva, desili su se i kompromisi koji su bili neprijatni i neočekivani upravo za sloj političke javnosti koji je tema ovoga eseja.

Loše izrežirana predstava

Uzmicanje pred promenama neoštećenom dubokom državom i sa njom najtežnje povezanom Srpskom pravoslavnom crkvom, na koje je pristalo 15 od 18 članova Predsedništa DOS-a, ostavili su Đinđića, Čanka i Koraća na "suvom", bez podrške. 

Loše izrežirana predstava tobožnjeg otvaranja dosijea građana izvađenih iz fijoka srbijanskih službi bezbednosti donela je prvo veliko razočarenje demokratske javnosti. Kakav je to cirkus bio, mogu vam posvedočiti iz prve ruke pošto sam i sam bio "nosilac dosijea" pod oznakom "Operativna obrada po srpskom ekstrmizmu i terorizmu", što u prevodu znači "državni neprijatelj" i predstavlja najviši stepen obrade "obaveštajno interesantnog subjekta".

Tragikomično je bilo što je jedna moćna služba, koja je bila generator nacionalističkog  i terorističkog ponašanja, nastavila da svoje žrtve, koje nemaju nikakve veze s nacionalizmom i terorizmom, obeležava koristeći teške formulacije iz komunističkog perioda. Svoj "poluotvoreni" dosije, gde su doušnici i saradnici Službe bili zaštićeni belim kartončićima prelepljenim preko njihovih imena, prelistao sam u Centru državne bezbednosti Niš ravno pre 21 godinu - juna 2001.

Slabašna srpska demokracija nije imala ni snage ni volje

Ono što je među liderima nove vlasti strujalo kao došaptavanje u najužim krugovima, najčešće u četiri oka, jeste famozno obrazloženje puno zabrinutosti i strepnje: "Ako budemo otvorili dosijee, moraćemo da zatvorimo Crkvu i raspustimo Službu."

Za takvo nešto slabašna demokratska Srbija nije imala ni volje ni snage, a kleronacionalistima i rusofilima u novoj vlasti dodatni alibi predstavljao je i skoro istovremeni dolazak Vladimira Putina na ruski "presto", pravo sa mesta Federalne službe bezbednosti i uz najviši blagoslov "kolega" iz Ruske crkve.

Ipak, volje i snage nije nedostajalo za uvođenje veronauke u osnovne škole, čime je Đinđić bezuspešno pokušao da odobrovolji svoje ideološke arhineprijatelje.

Već godinama gledajući krstovima i flagovima istetovirane nasilnike i navijačke huligane kako divljaju po stadionima i paradama ponosa, ne mogu a da se ne setim vremena kada smo sedmogodišnjoj deci pripustili likove koji su ih ubeđivali kako životinje nemaju dušu.

Raspad Demokratske stranke kao druga točka sloma eurofila

Druga tačka obeshrabrenja predstavlja samouništenje stožera, Pijemonta liberalno-demokratske Srbije - Demokratske stranke. Posle pada Miloševića stranka se napunila prebezima iz prethodne vlasti, kao i kalkulantima koji su za Miloševićeva vakta sakriveni "iza zavese" čekali rasplet i procenjivali gde se uvaliti u jednu od 18 stanaka nove vlasti, pre svega u Demokratsku.

Ljude stranke, koji su bili njena vertikala, potisnuli su i "progutali" ljudi vlasti kojima je DS bio zanimljiv samo do gubitka iste, 2012. Stranku su još od 2004. počeli da suštinski preuzimaju ljudi koji u Zoranovo doba nisu smeli da se uhvate za kvaku DS-a, kao što je Dragan Đilas koji je, za razliku od Tadića, posedovao i višestruko ojačao svoju ekonomsku moć, direktno je generišući iz vršenja vlasti.

Vreme je pokazalo da je za njega Demokratska stranka bila samo jedna u nizu nekretnina koju je prokockao u hazardnom obračunu s Aleksandrom Vučićem. Nestanak DS-a predstavlja gubitak presudnog oslonca autentičnog demokratskog biračkog tela u Srbiji i suštinski gubitak potencijala za održavanje respektabilne demokratske alternative.

Treći udarac stigao iz EU

Treći momenat obeshrabrenja za naše evrofile, a pogotovo evrofanatike, predstavlja iznenađujući, neobjašnjivi, prekoredni prijem Bugarske i Rumunije u EU.

Najveći broj ljudi u Srbiji, pogotovo pripadnici njene demokratske elite, uz sva dobacivanja i sitne zađevice na temu ulaska Hrvatske i Slovenije u EU, potpuno su bili svesni i dobro znali da su ove dve republike i tokom trajanja obe Jugoslavije bile ispred ostalih u skoro svim parametrima neophodnim u  ispunjavanju uslova za evropsko članstvo.

Prijem Bugarske i Rumunije, kojima je Jugoslavija, tj.Srbija, kao najbliža, bila neka vrsta "zvezde zapadnjače", doživljen je potpuno drugačije, kao neka vrsta izdaje, kao nefer preskakanje i favorizacija manje zaslužnih. Revoltiran tim nepravdama, prijatelj, neodustajni Evropejac, rezignirano mi je rekao da se osećao "kao kada saznaš da su oni koji su bili ispod crte za prijemni na fakultetu uz protekciju i preko reda upali, a neko drugi izvisio".

Izdaja saveznika

Jako je teško, skoro nemoguće ljude koji su više puta odlazili u Sofiju i Temišvar pre pada Berlinskog zida - kada su sa njih skidali farmerice, najlon čarape... - ali i devedesetih, uveriti kako su tako naprečac ove uboge i depresivne franšize "sovjetskih logora", pod Čaušeskuom i Živkovim, mogle isprednjačiti ispred onih koji su decenijama pre toga baštinili "Beogradski jazz festival", "BITEF", "FEST", Novi talas, Studentski kulturni centar, Marinu Abramović, Vidike, Medialu, filmski Crni talas, sećanje da je "crveni pasoš" imao neprocenjivu vrednost...

Naši liberali su ovo doživeli kao izdaju saveznika, neoprostivo okretanje leđa u momentu kada je tanušna srbijanska demokratija počela da gubi na svim unutarpolitičkim frontovima.

Četvrti razlog obeshrabrenja eurofila je 15-godišnji propagandni rat

Ipak, najsnažniji, četvrti razlog obeshrabrenja predstavlja 15-godišnji propagandni rat koji je ruska agenturna mreža vodila i vodi na tlu Srbije. Stanje društva, a pogotovo medija nakon 24. februara i agresije Rusije na Ukrajinu belodano i nedvosmisleno je pokazalo da su Rusi u tom propagandnom pohodu - trijumfovali.

Histerična podrška ruskoj "specijalnoj operaciji" uz stalnu osudu ukrajinske strane što se brani, a Zapada zato što je u odbrani zemlje podržava, dostigli su čudovišne razmere nezapamćene političke perverzije.

Vučić jeste dobio propagandni rat s Đilasovim opozicionim medijima, ali je teško reći da kontroliše medije i duboku državu kada su Rusi u pitanju. Silni proruski analitičari, novinari, penzionisani visoki oficiri i udbaši po medijima se dive i nominalno podržavaju Vučića, ali u svojim stavovima suštinski osporavaju zvaničnu državnu politiku prema ratu i diskretno prete onima koji i pomisle da uvedu sankcije Putinu.

O fantastičnom uspehu te propagande govori činjenica da je u poslednjih 15 godina uspela da vrati, održi i dramatizuje sve traumatične tačke "srbskog bića" s EU, a pogotovo sa susedima. Koliko je ta propaganda jača od sećanja i zaborava, koliko ne dozvoljava da rane zarastu, a duša se smiri, pokazuje i jedna činjenica, koju ostavljam za kraj.

Podrška ulasku u NATO 2002. bila tri puta veća nego danas

Naime, prema relevantim istraživanjima, procenat podrške ulasku Srbije u NATO 2002. bio je tri puta veći nego danas?! Dakle, stanovništvo jedne zemlje koju je NATO bombardovao 1999. samo 3 godine nakon te traume tri puta više je podržavalo ulazak Srbije u taj vojno-bezbednosni savez nego 23 godine kasnije.

Takvu promenu u kolektivnoj svesti jedne zajednice može da izazove samo besomučna, permanentna kampanja izmišljotina, laži i stalnog podrivanja zdravog razuma i dobrih namera.

Kada umetnica koja je donela ljudima - koji razumeju, ali i ne razumeju njen maternji jezik - toliko vedrine, umetničke lepote i pozitivne energije,  jednostavnih i dubokih istina o životu, pokaže malodušnost i depresiju zbog stanja svoga okruženja, onda ima razloga za zabrinutost.

Paradoksalno je da je Srbija danas došla u tačku gde se, i sa ove i sa one strane granice, sve više počinje strepeti od Vučićevog političkog pada. Ovo bogohulno stanovište, koje nije nikakva podrška Vučiću, dolazi iz jezive spoznaje da oni koji bi zauzeli njegovo mesto svakako ne bi došli iz redova političkih snaga kojima smo namenili ovaj tekst. Naprotiv.

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala