BILO je pitanje dana kada će rat u Ukrajini ući u ovu fazu otvorenog, nemilosrdnog nasilja prema civilima. To je posledica nagomilane i nepodnošljive frustracije već izvesnim neuspehom ruske strane, koja po okrutnosti prevazilazi i terorisanje ukrajinskih civila uništavanjem energetske infrastrukture tokom zimskih meseci rata.

Čašu je prelilo i to što je EU odobrila Ukrajini više od 90 milijardi evra pomoći, što ukazuje da je podrška sa Zapada čvrsta i bezuslovna, čime je još jedna od fatalnih strateških predrasuda Kremlja, o sebičnosti i nemoralnosti Evropljana koji će Ukrajincima okrenuti leđa, pala u vodu.

Rusija je zatečena kao da nije agresor, nego napadnuta

Kada se čovek danas osvrne na više od pedeset meseci ruske agresije, može izvesti čitav niz zbunjujućih i začuđujućih zaključaka u vezi sa ponašanjem agresora.

Prvo što se nameće jeste generalni utisak da je Rusija zatečena i iznenađena ratnim dešavanjima kao da su nju napali, a ne da je ona agresor koji je imao luksuz da bira pravce udara, sredstva i diktira tempo. Da im je neko tada rekao da će rat jednog dana biti prenet duboko u njihovu teritoriju, a tenkovi svedeni na gomilu starog željeza, hladno bi ga ismejali, kao što su se rugali i onima koji su sredinom februara 2022. upozoravali da se sprema agresija na susednu državu.

Strateški promašaji i neočekivani savezi

Da se Putin ne bi osećao usamljeno u svojoj votka-strategiji, pridružio mu se ljubi brat Donald Trump, sprovodeći svoju viski-strategiju na Bliskom Istoku. Teško je još uvek proceniti ko se u ratnim avanturama više strateški zaglibio i zaplivao u prazno od ove dvojice neo-imperijalnih kreatura.

Ne pamti se da su dve svetske supersile, koje su obeležile drugu polovinu prošlog veka, ikada sebe dovele u situaciju da toliko zavise od postupaka i interesa nekog drugog. Rusi u sendviču Kine i EU, Ameri u sendviču cionističkog lobija i Izraela i Irana. Nekada su upravljale situacijama, danas su žrtve situacija koje su same inicirale.

Dalje, sećam se da je mnoge na samom početku rata šokiralo to što jedna od dve vodeće vojne velesile kao udarnu pesnicu istura paravojnu formaciju. Wagner će u narednih 18 meseci upravljati ratnim dejstvima, a njegov šef Prigožin otvoreno napadati vojni vrh, optužujući ga za nesposobnost.

To je, naravno, unosilo konfuziju i oštre šumove u lanac komandovanja, nešto do tada nezamislivo za jednu vojsku kao što je ruska ili nekada sovjetska. Sve je eskaliralo i okončalo se misterioznim pokušajem državnog udara i navodnom eliminacijom Putinovog konobara.

Dodatnu kontroverzu uneo je prateći narativ agresora da se radi o obračunu sa ukrajinskim neonacistima, pogotovo kod nas koji smo od ranije znali da je Wagner, ne samo po imenu i ikonografiji već i u vezi sa osnivačem Dmitrijem Utkinom, neonacistička organizacija. Dobro sam zapamtio dilemu, zapravo duhovitu opasku jednog prijatelja koji se na prvu zapitao: "Zašto Wagner, koji je bio omiljeni Hitlerov kompozitor, zašto ne Čajkovski, pa Rusi su, pobogu?"

Kursk i rađanje nove strategije

Možda će se na kraju ispostaviti da je psihološku prekretnicu u ratu predstavljalo višemesečno zauzimanje delova ruske teritorije u Kurskoj oblasti od avgusta 2024. godine. Naravno da je ova drskost imala pre svega simboličnu vrednost i ograničen rok trajanja, ali je svakako trgla medveda iz sna, usred zime.

Ona je označila i rađanje kreativne strategije Davida, koja se u nastavku prenela hiljadama kilometara po dubini ruske teritorije u masivnim udarima po energetskoj i vojnoj infrastrukturi, da bi ovih dana eskalirala napadom na nekadašnju carsku prestonicu Romanovih, Sankt Peterburg.

To se, sasvim namerno, desilo na početku prestižnog međunarodnog ekonomskog foruma SPIEF. Konferenciji kojoj tepaju "ruski Davos" ove godine prisustvuje preko 100 delegacija iz celog sveta, a učesnicima se, u svom rodnom gradu, obratio i Vladimir Putin. To se zove vruća pljuska naočigled ruskih prijatelja i saveznika, tokom događaja kojim je Kremlj hteo da demonstrira otvorenost i otpornost prema sankcijama.

Priroda savremenog ratovanja

Ipak, vratimo se na početak i sam ulazak Rusa u osvajački rat. Sa ove vremenske distance već sa sigurnošću možemo utvrditi da njihova komanda, verovali ili ne, nije razumela prirodu sukoba koji su sami pokrenuli.

Možda kao najdrastičniji primer u nizu fatalnih strateških previda možemo sagledati činjenicu da su ušli u rat sa izviđačkim nenaoružanim dronovima, kao da su pošli na svadbu ili na snimanje reklama. Kada su shvatili da je đavo odneo šalu, navrat-nanos su nabavili iranske dronove šehide, da bi tek skoro dve godine kasnije, korišćenjem iranske tehnologije, podigli svoje naoružane dronove.

Pored tenkova i drugog oklopa koje je ovaj rat stavio ad acta, promenila se i znatno umanjila upotreba aviona. Sve ređe se mogu videti klasične letelice u akciji kako preleću iznad ciljeva koje gađaju. Zato se njihova upotreba sve češće svodi na gađanje dalekometnim raketama vazduh-zemlja sa bezbedne udaljenosti, daleko od rejona ciljeva.

Nema više uobičajenog narativa ratovanja

Ingeniozni cinici, bez imalo zlobe, lakonski bi mogli zaključiti da se rat dodatno preneo u naseljena mesta jer tamo postoje različite mete, dok su bojišta na tlu prazna.

Gledamo na digitalnim platformama digitalni rat koji se vodi u vazduhu dronovima i raketama, presudno podržan iz kosmosa Starlinkom, u kome je fizičko podzemno kretanje najbezbednije: po tunelima različitih namena, podzemnim galerijama, ali i ventilacionim i drugim cevima velikog prečnika. Kao da gledamo rimejk istoimenog Kusturičinog filma od pre trideset godina.

Nema više ni uobičajenog narativa da se pobeda verifikuje tek kada pešadijska čizma kroči na osvojenu teritoriju, iz prostog razloga što bi svako nepažljiv vrlo brzo bio eliminisan i "izuven" iz te iste čizme.

Skoro je nemoguće danas zamisliti nekada uobičajenu marševsku kolonu vozila, oruđa i oružja podržanu pešadijom, kako se bez teških posledica kreće ratnim teritorijama. Više puta smo imali priliku da u kratkim video-zapisima vidimo kako takve ruske formacije nestaju u plamenu u najkraćim vremenskim intervalima.

Smrtonosni koktel dronova, raketa i satelitskih linkova

Smrtonosni koktel dronova, raketa i satelitskih linkova potpuno je promenio prirodu savremenog ratovanja. Klasična zemaljska linija fronta premestila se u eter i diverzifikovala na bezbroj tačaka po dubini neprijatelja. Sve to će revolucionarno uticati i na strukturu vojne industrije u budućnosti, gde će akcenat biti pomeren na pomenute ubojite i precizne letelice, a pogotovo na mobilnije protivvazdušne sisteme kao zaštitu od njih.

Možda baš u ovim dramatičnim promenama, koje su ruskog agresora, ali i sve nas, zatekle i iznenadile još na početku rata, leži odgovor na pitanje zašto "specijalna vojna operacija" nije okončana blickrigom, već je, evo, duboko zaglavljena u petoj godini bezidejnog satiranja.

Ukrajinski rat je, pored ostalog, doveo u pitanje tradicionalnu definiciju pobednika i gubitnika u ratu, ali nam još uvek nije ponudio novu. Jedino što u ovom trenutku možemo zaključiti jeste da je ruski agresor "u bunaru".