Foto: Fokus, Ilustracija Index

Šesnaesto poglavlje

Mjesto i vrijeme

U početku nisam paničario. Još sam bio dovoljno snen pa
sam se osjećao smireno. Ispružio sam ruku preko kreveta
i kad nisam osjetio Abby pored sebe, prvo me preplavilo
neko blago razočaranje, a onda i znatiželja. Vjerojatno je u
kupaonici ili jede pahuljice na kauču. Upravo mi je pokloni-
la nevinost - meni, nekome s kime je provela puno vremena,
i to nakon što se silno trudila pretvarati da prema meni gaji
samo platonske osjećaje. Trebalo je sve to prihvatiti.
„Golubice?” pozvao sam je i malo podignuo glavu,
nadajući se da će se uvući u krevet. Ali, nakon nekoliko
trenutaka odustao sam i sjeo.
Nisam imao pojma što se događa. Navukao sam bokse-
rice koje sam sinoć zbacio i obukao majicu.
Odvukao sam se do vrata kupaonice i pokucao. Vrata su
se sama odškrinula. Nije se čulo nikakvo kretanje, ali sve-
jedno sam zovnuo.
„Golubice?”
Otvorio sam vrata i ugledao ono čega sam se pribojavao.
Praznu prostoriju i mrak. Zatim sam otišao do dnevnog
boravka, očekujući da ću je pronaći u kuhinji ili na kauču,
ali nije je bilo ni tamo.
 „Golubice?” dozivao sam je, očekujući odgovor.
U meni je počinjala rasti panika, ali nisam želio podivljati
dok ne saznam koji se kurac događa. Banuo sam u She-
pleyevu sobu, otvorivši vrata bez kucanja. America je ležala
uz Shepleya, sklupčana u njegovom naručju, baš kako sam,
u tom trenutku, zamišljao Abby u svom.
„Jeste li vidjeli Abby? Ne mogu je naći.”
Shep se oslonio na laktove trljajući oči. „Molim?”
„Abby...”, rekao sam i nestrpljivo upalio svjetla. Shepley
i America su zajedno skočili. „Jeste li je vidjeli?”
Kroz glavu su mi prolazili razni scenariji, a u svakom
od njih zvonilo je na uzbunu. Možda  je izvela Tota pa ju je
netko oteo i ozlijedio. Možda je pala niz stepenice. No, čuo
sam Tota u hodniku, pa to nije bilo moguće. Možda je samo
otišla uzeti nešto iz Americinog automobila.
Požurio sam do ulaznih vrata i pogledao okolo. Zatim
sam se sjurio niz stepenice i pogledom pretražio svaki centi-
metar između ulaznih vrata stana i Americinog automobila.
Ništa. Nestala je.
Shepley se pojavio na vratima. Žmirkao je, obgrlivši se
rukama i tresući se od hladnoće.
„Da. Rano nas je probudila. Željela je ići kući.”
Popeo sam se natrag, preskačući po dvije stepenice
odjednom, zgrabio ga za gola ramena i odgurnuo na drugi
kraj sobe, pa pritisnuo uza zid. Uhvatio me za majicu,
namršten i zapanjen.
„Koji ku...“, počeo je.
„Odveo si je doma? U Morgan? Usred jebene noći?
Zašto?”
„Zato što me zamolila.”
 Ponovo sam ga gurnuo na zid. Zacrnjelo mi se pred
očima od tolikog bijesa.
I America je izašla iz spavaće sobe. Kosa joj je bila rašču-
pana, a maskara razmazana ispod očiju. Navukla je kućni
ogrtač i upravo je vezivala pojas oko struka.
„Što se događa?” pitala je i ustuknula kad me vidjela.
Shepley je izvukao ruku i mahnuo. „Mare, ostani tu.”
„Je li bila ljutita? Uznemirena? Zašto je otišla?” procije-
dio sam kroza zube.
America je zakoračila prema nama. „Samo mrzi rastan-
ke, Travis! Uopće se nisam iznenadila što je htjela otići prije
nego što se probudiš.”
Držeći Shepleya uza zid pogledao sam prema Americi.
„Je li... Je li plakala?”
Mislio sam da joj se smučilo što je kretenu poput mene,
nekome za koga ju je boljelo dupe, dopustila da joj uzme
nevinost, a onda mi je palo na pamet da sam je možda neka-
ko slučajno povrijedio.
Americino lice bilo je iskrivljeno od straha i zbunjenosti,
a zatim od bijesa.
„Zašto?” America je zvučala više kao da optužuje, nego
da pita. „Zašto bi plakala ili bila uzrujana, Travis?”
„Mare”, upozorio ju je Shepley.
America je krenula prema meni. „Što si joj napravio?”
Pustio sam Shepleya, ali me on dohvatio za majicu, dok
sam se okretao prema njegovoj curi.
„Je li plakala?” zahtijevao sam.
Odmahnula je glavom. „Bila je dobro! Samo je željela
otići kući! Što si joj učinio?” vikala je.
„Je li se nešto dogodilo?” upitao je Shepley.
 Ne razmišljajući, okrenuo sam se i zamahnuo, za dlaku
promašivši njegovo lice.
America je vrisnula i pokrila usta rukama. „Travis, pre-
stani!” viknula je kroz dlanove.
Shepley mi je uhvatio ruke oko lakata, a lice mu je bilo
samo nekoliko centimetara od moga. „Nazovi je”, viknuo
je. „Jebote, smiri se i nazovi je!”
Hodnikom su se začuli hitri, lagani koraci.
America mi je prišla i ispružila ruku, držeći moj mobi-
tel. „Nazovi je.” Uzeo sam telefon iz njezine ruke i nazvao
Abby. Zvonilo je dok se nije uključila govorna pošta. Preki-
nuo sam i nazvao ponovo. I opet. I opet. Nije odgovarala.
Mrzi me.
Ispustio sam telefon na pod, a prsa su mi se napinjala.
Kad su mi suze navrle na oči, dohvatio sam prvu stvar koju
sam napipao i zavitlao je preko sobe. Što god to bilo, raspa-
lo se u komadiće.
Okrenuo sam se i vidio stolice jednu nasuprot drugoj i
sjetio se naše večere. Uhvatio sam jednu za noge i razbio
je o hladnjak. Vrata hladnjaka su se otvorila i udario sam
ih nogom. Od siline udarca opet su se otvorila, pa sam ih
udarao i udarao, sve dok Shepley konačno nije pritrčao i
zatvorio ih.
Odjurio sam u sobu.
S kreveta mi se rugala zgužvana posteljina. Mlatio sam
rukama na sve strane, dok nisam razbacao posteljinu s
madraca.
Vratio sam se u kuhinju, nagurao posteljinu u smeće, a
onda isto ponovio i s jastucima. I dalje lud od bijesa, stajao
sam u sobi, pokušavajući se smiriti, ali nije bilo razloga
zašto bih se smirio. Sve sam izgubio.
Hodao sam po sobi i stao ispred noćnog ormarića. Sjetio
sam se kako je Abby otvorila tu ladicu. Zaškripala je kad
sam je otvorio, a u njoj je bila zdjelica puna kondoma. Jedva
da sam ih koristio otkako sam upoznao Abby. A sada, kad
je donijela tu odluku, nisam mogao ni zamisliti da budem
s nekim drugim.
Dohvatio sam zdjelicu; staklo je bilo ledeno pod prstima.
Zamahnuo sam i bacio je preko prostorije. Udarila je u zid
pored vrata i razbila se, a paketići kondoma razletjeli su se
na sve strane.
U ogledalu iznad noćnog ormarića ugledao sam svoj
lik. Spustio sam bradu i zagledao se u svoje oči. Prsa su mi
se dizala i spuštala, a ja sam se tresao i, po nekim općim
kriterijima, izgledao neuračunljivo. Nisam imao nikakvu
kontrolu nad samim sobom. Zamahnuo sam i udario šakom
u ogledalo. Krhotine su mi se zabile u zglobove, ostavljajući
za sobom krvav krug.
„Travise, dosta!” viknuo je Shepley iz hodnika. „Prestani,
čovječe!”
Krenuo sam prema njemu, odgurnuo ga i zalupio vrata.
Naslonio sam se na njih, a onda se odmaknuo i počeo šuti-
rati vrata nogama, dok ih nisam udubio pri dnu. Udarao
sam po tim vratima sve dok ih nisam istrgnuo iz okvira i
bacio preko sobe.
Shepley me opet uhvatio. „Rekao sam dosta!” vikao je.
„Plašiš Americu!” Na čelu mu je iskočila žila, ona koja se
pojavljivala kad je bio bijesan.
Odgurnuo sam ga, a onda je on gurnuo mene. Opet sam
zamahnuo, ali on se sagnuo.
„Idem k njoj!” molila je America. „Vidjet ću je li u redu i
nazvat će te.”
Spustio sam ruke. Unatoč hladnom zraku koji je ulazio u
stan kroz otvorena vrata, sa čela mi se slijevao znoj. Prsa su
mi se podizala i spuštala kao da sam trčao maraton.
America je otrčala u Shepleyevu sobu. Za pet minuta bila
je odjevena i vezivala je kosu u punđu. Shepley joj je pomo-
gao navući kaput i zatim je poljubio za pozdrav, kimajući u
znak ohrabrenja. Zgrabila je ključeve i pustila da se vrata za
njom zalupe.
„Sjedi. Dolje. Jebote!” rekao je Shepley, pokazujući naslo-
njač.
Zatvorio sam oči i napravio ono što mi je naredio. Podi-
gao sam ruke do lica. Tresle su se.
„Imaš sreće. Dvije sekunde su me dijelile od toga da
pozovem Jima. I svu tvoju braću.”
Odmahnuo sam glavom.
„Nemoj zvati tatu”, rekao sam. „Nemoj ga zvati.” Slane
suze pekle su mi oči.
„Pričaj.”
„Maznuo sam je. Mislim, nisam je maznuo, mi smo...”
Shepley je kimnuo glavom. „Prošla noć je za oboje bila
teška. Čija je to bila zamisao?”
„Njezina.” Zatreptao sam. „Pokušao sam se izvući. Pred-
ložio sam joj da čekamo, ali samo što me nije molila.”
Izgledao je zbunjeno, jednako koliko i ja.
Podignuo sam ruke, pa pustio da mi padnu u krilo.
„Možda sam je povrijedio, ne znam.”
„Kako se ponašala nakon toga? Je li rekla nešto?”
Kratko sam razmišljao. „Rekla je: ‘Kakav prvi polju-
bac...’”
„Molim?”
„Prije nekoliko tjedana pričala mi je kako je uvijek ner-
vozna kod prvog poljupca, pa sam je ismijavao zbog toga.”
Namrštio se. „Ne zvuči baš kao da je bila uznemirena.”
„Rekao sam joj da joj je to zadnji prvi poljubac.“ Krat-
ko sam se nasmijao i donjim dijelom majice obrisao nos.
„Mislio sam da je sve dobro, Shep. Da me konačno prihva-
tila. Zašto bi tražila to od mene... A onda samo otišla”?
Shepley je lagano odmahivao glavom, zbunjen koliko i
ja. „Ne znam, brate. America će saznati. Znat ćemo uskoro.”
Gledao sam u pod, razmišljajući o tome što se dalje može
dogoditi.
„Što da radim?” pitao sam, gledajući ga.
Shepley je stiskao moju nadlakticu. „Sredit ćeš nered koji
si napravio, samo da se s nečim zabaviš dok se ne jave.”
Otišao sam u sobu. Vrata su ležala na golom madracu, a
komadići ogledala i razbijenog stakla bili su rasuti posvuda
po podu. Kao da je eksplodirala bomba.
Shepley se pojavio na vratima s metlom, lopaticom i
odvijačem. „Ja ću staklo. Ti sredi vrata.” Kimnuo sam i
podigao veliku drvenu ploču s kreveta. Baš kad sam privo-
dio kraju pričvršćivanje vrata, zazvonio mi je mobitel. Ustao
sam s poda da bih ga dohvatio s noćnog ormarića.
Zvala me America.
„Mare?” prigušeno sam rekao.
„Ja sam.” Abbyn glas je bio tih i nesiguran.
Želio sam je moliti da se vrati, preklinjati je, tražiti
oprost, ali nisam bio siguran gdje sam pogriješio. Onda sam
se naljutio.
„Što se, jebote, s tobom sinoć dogodilo? Probudio sam
se jutros i nije te bilo, a ti... Samo si otišla, a da se nisi ni
pozdravila. Zašto?”
„Žao mi je. Ja...“
„Žao ti je? Skoro sam poludio! Ne javljaš se na telefon,
iskradeš se van i... Zašto? Pa, mislio sam da smo konačno
sve riješili!”
„Trebalo mi je malo vremena da razmislim.”
„O čemu?” zastao sam, bojeći se odgovora na svoje iduće
pitanje. „Jesam li... Jesam li te povrijedio?”
„Ne! Ništa slično tome! Stvarno mi je jako, jako žao.
Sigurna sam da ti je America rekla da ne volim rastanke.”
„Moram te vidjeti”, očajno sam rekao.
Abby je uzdahnula. „Imam puno posla danas, Trav.
Moram se raspakirati i oprati tonu robe.”
„Bit će ti žao.”
„Ne... nije to što misliš. Prijatelji smo. To se neće promi-
jeniti.”
„Prijatelji? Koji je kurac onda bilo ovo noćas?”
Mogao sam čuti kako joj se dah ubrzava. „Znam što želiš
reći. Samo ja... Ja to sad nisam u stanju.”
„Znači, treba ti više vremena? Mogla si mi to reći. Nisi
morala pobjeći od mene.”
„To mi se činilo kao najlakši način.”
„Najlakši za koga?”
„Nisam mogla spavati. Razmišljala sam kako će to izgle-
dati ujutro, kad budemo ukrcavali stvari u Americin auto-
mobil, i... Nisam to mogla, Trav.”
„Već je sâmo po sebi dovoljno loše što više nisi tu. Ne
možeš samo nestati iz mog života.”
„Vidjet ćemo se sutra”, rekla je, pokušavajući zvučati
opušteno. „Ne želim da išta bude čudno, u redu? Samo
moram nešto riješiti. To je sve.”
„U redu”, rekao sam. „Na to mogu pristati.”
Prekinuli smo razgovor, a Shepley me zabrinuto gle-
dao. „Travis...upravo si vratio vrata na mjesto. Nema više
razbijanja, u redu?” Cijelo mi se lice zgrčilo i kimnuo sam.
Pokušao sam biti ljutit, jer je to bilo puno lakše kontrolirati
negoli ovaj sveobuhvatni, fizički bol u prsima, no jedino što
sam osjećao bili su valovi tuge. Bio sam preumoran za bilo
kakvu borbu.
„Što je rekla?”
„Da joj treba vremena.”
„U redu. To nije kraj. Možeš to podnijeti, zar ne?”
Duboko sam uzdahuo. „Da. To mogu podnijeti.”
Krhotine stakla zveckale su na lopatici dok ju je Shepley
iznosio iz sobe. Ostao sam u sobi, okružen slikama mene i
Abby. Ponovo me uhvatila želja za razbijanjem, pa sam oti-
šao u dnevni boravak kako bih pričekao Americu.
Srećom, nije joj trebalo dugo da se vrati. Shvatio sam da
je vjerojatno zabrinuta zbog Shepleya.
Vrata su se otvorila i ja sam ustao.
„Je li s tobom?”
„Ne. Nije.”
„Je li još nešto rekla?”
America je progutala knedlu, oklijevajući s odgovorom.
„Rekla je da će održati svoje obećanje i da ti do sutra u ovo
vrijeme više neće nedostajati.”
Pogledao sam u pod. „Neće se vratiti”, rekao sam i pao
na kauč.
America je zakoračila prema meni.
„Što to znači, Travis?”
Uhvatio sam glavu objema rukama. „Ono što se dogodi-
lo sinoć nije značilo da želi biti sa mnom. Zapravo se time
oprostila od mene.”
„To ne znaš.”
„Poznajem je.”
„Abby je stalo do tebe.”
„Ne voli me.”
America je duboko udahnula, a sumnje koje je imala u
vezi s mojom naravi nestale su kad joj je suosjećajni izraz
smekšao lice.
„Ni to ne znaš. Slušaj, daj joj samo malo prostora. Abby
nije djevojka na kakve si navikao, Trav. Lako se uplaši. Kad
joj je posljednji put netko predložio ozbiljnu vezu, pobjegla
je u drugu državu. Nije ovo loše koliko ti se čini.”
Pogledao sam Americu, osjećajući tračak nade. „Misliš
da nije?”
„Travis, otišla je zato što se boji onoga što osjeća prema
tebi. Kad bi znao sve, bilo bi ti lakše objasniti, ali ne mogu
ti reći.”
„Zašto?”
„Zato jer sam obećala Abby, a ona je moja najbolja prija-
teljica.”
„Zar mi ne vjeruje?”
„Ne vjeruje sebi. Moraš mi vjerovati.”
Uhvatila me za ruke i povukla da ustanem. „Idi pod
dugi, vrući tuš i onda idemo jesti. Shepley mi je rekao da je
kod tvog tate noć pokera.” Odmahnuo sam glavom.
„Ne mogu večeras igrati poker. Pitat će me za Golubicu.
Možda možemo otići k njoj?”
America je problijedjela.
„Neće biti doma.”
„Izlazite?”
„Ona izlazi.”
„S kim?” Trebalo mi je samo nekoliko trenutaka da shva-
tim. „S Parkerom.”
Kimnula je.
„Zato misli da mi neće nedostajati”, izgovorio sam slo-
mljenim glasom.
Kimnula je opet. Nisam mogao vjerovati da će to učiniti.
Okrutno je.
America nije oklijevala spriječiti moj novi napad bijesa.
„Idemo u kino, pogledat ćemo neku komediju, a onda
možemo vidjeti je li karting staza još otvorena, pa me možeš
opet izgurati s nje.”
America je bila pametna cura. Znala je da je karting staza
jedno od rijetkih mjesta na kojima još nisam bio s Abby.
„Nisam te izgurao sa staze. Samo nemaš pojma o vožnji.”
„Vidjet ćemo”, odgovorila je gurajući me prema kupaoni-
ci. „Plači ako moraš. Vrišti. Izbaci sve iz sebe, a onda ćemo
se zabaviti. Neće trajati vječno, a odvratit će ti misli, barem
večeras.”
Okrenuo sam se na vratima kupaonice. „Hvala ti, Mare.”
„Da... da...”, rekla je, vraćajući se Shepleyu.
Pustio sam vodu i pričekao da mlaz zagrije prostoriju
prije nego što sam zakoračio pod tuš. Odraz u ogledalu me
zaprepastio. Tamni kolutovi ispod umornih očiju, a neka-
dašnji samouvjereni stav potpuno je nestao; izgledao sam
očajno.
Kad sam stao pod tuš, pustio sam vodu da mi teče preko
lica i zatvorio oči. Nježne crte Abbynog lica bile su mi ure-
zane ispod kapaka. Nije to bilo prvi put; vidio sam je kad
god bih zatvorio oči. A sada, kad je otišla, kao da sam bio
zarobljen u noćnoj mori.
Progutao sam nešto što mi je bujalo u prsima. Nakon
svakih nekoliko minuta, bol se vraćala. Nedostaje mi. Bože,
nedostaje mi; u glavi mi se neprestano vrtjelo sve što smo
zajedno prošli.
Naslonio sam dlanove na popločeni zid i zatvorio oči.
„Molim te, vrati se”, procijedio sam. Nije me mogla čuti,
ali to me nije spriječilo da poželim da dođe i spasi me od
strašne boli koju sam osjećao bez nje.
Dok sam plivao u svom jadu, nekoliko puta sam duboko
uzdahnuo i pokušao se pribrati. Činjenica da je Abby otišla
nije trebala biti tako iznenađujuća, bez obzira na ono što se
dogodilo posljednje noći. Ono što je America rekla imalo je
smisla. Abby je sve to bilo novo i zastrašujuće, jednako kao
i meni. Oboje smo loše izlazili nakraj s vlastitim osjećajima
i čim sam shvatio da sam se zaljubio u nju, znao sam da će
me uništiti.
 Topla voda isprala je s mene bijes i strah, i uhvatio me
neki novi optimizam. Nisam baš obični luzer koji ne zna
kako osvojiti curu. Izgubljen u svojim osjećajima prema
Abby, tu sam činjenicu sasvim zaboravio.
Bilo je vrijeme za vraćanje povjerenja u sebe, i prihva-
ćanje činjenice da Abby nije samo cura koja mi može slo-
miti srce; ona mi je i najbolja prijateljica. Znao sam kako je
nasmijati, znao sam koje su joj omiljene stvari. Još sam imao
šansu.
Vratili smo se s kartinga dobro raspoloženi. America se
još hihotala jer je četiri puta zaredom pobijedila Shepleya, a
on je glumio da se duri. Sad je u mraku petljao s ključevima,
a ja sam stezao mobitel, boreći se po trinaesti put s potre-
bom da nazovem Abby.
„Zašto je ne nazoveš?” pitala je America.
„Još uvijek je vjerojatno vani. Bolje da ne... prekidam”,
rekao sam, pokušavajući ne razmišljati o tome što se možda
događa.
„Nemoj tako misliti”, rekla je America. „Pa zar nisi rekao
da ćeš je sutra pozvati na kuglanje? Nepristojno je djevojku
nazvati za spoj istu večer, znaš.”
Shepley je konačno pronašao bravu, otvorio vrata i
pustio nas unutra.
Sjeo sam na kauč i pogledao u Abbyno ime na listi pozi-
va.
„Jebi ga”, rekao sam, pozivajući je.
Telefon je zazvonio jednom, pa drugi put. Srce mi je gla-
sno lupalo, jače nego prije borbe.
Abby se javila.
„Kako je na spoju, Golube?”
„Što trebaš, Travis?” prošaptala je. Barem nije stenjala.
„Volio bih sutra ići na kuglanje. Tražim partnera.”
„Kuglanje? Nisi mogao nazvati malo kasnije?“ Željela je
zvučati strogo, ali ton njezinog glasa govorio je nešto posve
drugo. Osjećao sam da joj je drago što sam nazvao. Samopo-
uzdanje mi je raslo. Nije željela biti s Parkerom.
„Kako bih ja trebao znati kad si svršila? Ups. To baš nije
dobro zazvučalo...“, šalio sam se.
„Nazvat ću te sutra pa ćemo se dogovoriti, u redu?”
„Ne, nije u redu. Rekla si da ćemo biti prijatelji, a sad
ispada da se ne možemo ni družiti.”
  Zastala je, a ja sam je zamislio kako preokreće onim
svojim predivnim sivim očima. Bio sam ljubomoran jer ih
sad gleda Parker.
„Ne kolutaj očima. Ideš li ili ne?”
 „Kako si znao da sam zakolutala očima? Pratiš me?”
 „Uvijek kolutaš očima. Da? Ne? Samo da te podsjetim,
gubiš svoje dragocjeno vrijeme na spoju.”
 „Da!” veselo je šapnula, s osmijehom u glasu. „Idemo.”
 „Pokupit ću te u sedam.”
 Telefon je proizveo tup zvuk kad sam ga bacio na drugu
stranu kauča, a ja sam pogledao Americu.
„Jesi li dogovorio izlazak?”
 „Jesam”, odgovorio sam i naslonio se na jastuke.
America je skinula noge sa Shepleya, zezajući ga zbog
posljednje utrke, dok je on mijenjao programe na televiziji.
Činilo se da joj je dosadno. „Idem natrag u dom.”
Shepley se namrštio. Nikad nije bio sretan kada je odla-
zila. „Pošalji mi poruku.”
„Hoću”, nasmiješeno je odgovorila. „Vidimo se, Trav.”
Zavidio sam joj što odlazi i što uopće ima nekakvu zani-
maciju. Ja sam još prije nekoliko dana završio dva seminar-
ska rada koja smo dobili u zadatak.
Pogled mi se zaustavio na satu iznad televizora. Minute
su polako prolazile i, što sam više govorio sebi da na to ne
obraćam pozornost, pogled mi je sve češće odlazio prema
digitalnim brojkama na njemu. Nakon cijele vječnosti, proš-
lo je samo pola sata. Ruke su mi bile nemirne. Bilo mi je sve
dosadnije i postajao sam sve nervozniji. Čak su mi i sekun-
de postale mučenje. Mučio sam se trudeći se ne misliti na
Abby i Parkera. Konačno sam ustao.
„Ideš van?” pitao je Shepley, lagano se smiješeći.
„Ne mogu samo sjediti i razmišljati kako Parker upravo
slini nad njom. To me izluđuje.”
„Misliš da oni...? Ne bi Abby. America mi je rekla da je
ona... Nema veze. Moj će me jezik uvaliti u nevolju.”
„Djevica?”
„Znaš?”
Slegnuo sam ramenima. „Abby mi je rekla. Misliš da
zbog toga... Da bi...?”
„Ne.”
Protrljao sam vrat. „U pravu si. Mislim da si u pravu.
Mislim, nadam se. Sposobna je učiniti neko opako sranje,
samo da bi me otjerala od sebe.”
„Bi li? Mislim, otjerala te?”
Zagledao sam mu se u oči. „Volim je, Shep. Znam što bih
napravio Parkeru, samo da je proba iskoristiti.”
Odmahnuo je glavom. „Izbor je njezin, Trav. Ako tako
odluči, morat ćeš to prihvatiti.”
Uzeo sam ključeve motora i stegnuo ih prstima, osjetivši
oštri rub metala kako mi se zabija u dlan.
Prije nego što sam se popeo na Harleya, nazvao sam
Abby.
„Jesi doma?”
„Da, dovezao me prije pet minuta.”
„A ja stižem za pet.” Prekinuo sam vezu prije no što se
stigla usprotiviti. Ledeni zrak koji mi je štipao lice dok sam
se vozio prema Morgan Hallu, pomogao je da smirim bijes
izazvan mislima o Parkeru. No, što sam se više približavao
studentskom naselju, u želucu mi je bilo sve mučnije.
Zvuk motora činio mi se glasnim dok se odbijao od
zidova Morgan Halla. U usporedbi s tamnim prozorimai napuštenim parkiralištem, moj Harley i ja činili smo noć
neprirodno tihom, a čekanje neobično dugim. Konačno se
na vratima pojavila Abby. Svaki mišić u tijelu mi se napeo,
dok sam čekao hoće li se nasmijati ili podivljati.
Nije učinila ni jedno ni drugo.
„Zar ti nije hladno?” pitala je i čvršće stisnula jaknu.
„Dobro izgledaš”, rekao sam, primijetivši da nije u halji-
ni. Očito nije pokušavala ni njemu djelovati seksi, a to mi je
donijelo olakšanje. „Jesi li se zabavila?”
„Ovaj... Da, jesam, hvala. Što ti radiš ovdje?”
Upalio sam motor. „Planirao sam se malo provozati i
razbistriti glavu. Hajde sa mnom.”
„Hladno je, Trav.”
„Hoćeš da odem po Shepov auto?”
„Idemo sutra na kuglanje. Zar ne možeš sačekati do
tada?”
„Prije sam bio sâm s tobom svaku sekundu svakoga
dana, a sad bih te trebao vidjeti na deset minuta, i to ako
imam sreće.” Nasmiješila se i odmahnula glavom. „Prošla
su samo dva dana, Trav.”
„Nedostaješ mi, Abby. Hajde, sjedaj i idemo.” Razmislila
je o mojoj ponudi, a zatim zakopčala jaknu i popela se na
motor. Bez pitanja sam obavio njezine ruke oko sebe, toliko
čvrsto da sam jedva disao. No, prvi put tijekom te noći,
barem sam disao.

Ovaj, i još mnogo drugih zanimljivih besteselera potražite u Fokusu!