KAKO se bliži susret Trumpa i Putina na Aljasci, režimski mediji u Srbiji intenziviraju "krike i lupetanja" na temu nove podele sveta. Zlurado puštaju Ukrajinu niz vodu, prozivaju Zelenskog kao glavnog krivca za ukrajinska stradanja, seireći nad očekivanjem da će Trump sigurno pristati na princip "teritorije za mir" i aminovati Putinu okupaciju i aneksiju, kao što je na to kontinentalna Evropa tridesetih pristala Hitleru.

Naravno, paralelno se nastavlja neutešna TV kuknjava i zapenušalo huškanje i pozivanje policije na direktan obračun sa studentima i slobodnim građanima, kao i na suspenziju autonomija Univerziteta i pravosuđa.

Pored Zelenskog i pobunjenih građana, intenzivirano je pljuvanje i omalovažavanje Evropske unije, kao završni medijski ritual odricanja od evropskog puta koji je u prekidu od Putinove agresije na Ukrajinu februara 2022.

Krah evropskih integracija Srbije

Potpuni fijasko evro-agende mora se opravdati navodnom nebitnošću i propašću EU-a. Niko više ni stidljivo ne pominje otvaranje Klastera 3 koje je odloženo već nekoliko puta u proteklih devet meseci, sa nikakvim šansama da se to desi u dogledno vreme, bar dok je ovaj režim na vlasti.

Čak ni od Brnabićke, koja je bila glavni promoter otvaranja Klastera 3 i obećavala formiranje REM-a najdalje do sredine jula kao uslov za nastavak evropskog puta, ništa se nije desilo. Tišina jedna, "ni pisma ni razglednice". Zlobnici bi dobacili da je zaokupljena vežbanjem da sklopi bar nekoliko pristojnih prosto-proširenih rečenica za naredne javne nastupe, bez ćaci-lapsusa.

Zavera šutnje o onom o čemu Aca Srbin ne sme ni da misli

Po dobrom starom srpskom, domaćinskom običaju, o svemu se u našim medijima raspravlja do u sitna crevca, pušta se mašti na volju sve do golicanja snohvaticama da će Trump Rusiji vratiti Aljasku koju je Amerika zlatom kupila 1867.

Jednom rečju, svega ima, samo onog najvažnijeg i najaktuelnijeg – nema. Zavera prećutkivanja i gromoglasna tišina koja bruji u letnjim vrelinama stvara kod posmatrača utisak da sva ta hiperprodukcija gluposti, laži i toksike u medijima služi isključivo tome da se ne priča o onome o čemu Aca Srbin ne sme ni da misli, a kamoli da komentariše.

Trumpove carine – neugodna istina

Naravno da mislim na famozne Trumpove carine koje je SAD potvrdio Srbiji na nivou od 35 posto. Posle Švajcarske, to su druge najviše carine uvedene nekoj evropskoj zemlji i među najvišima na planeti. Po istom onom dobrom starom običaju, ovde nailazimo na fenomen drastično razlikujućih brojeva, kao u slučaju Jasenovca, Srebrenice ili starosti srpskog naroda...

Srpska strana govori o 670 miliona dolara izvoza u Ameriku naspram 739 miliona uvoza iz nje, dok zvanične SAD tvrde da se radi o potpuno suprotnoj situaciji – 814 miliona uvoza iz Srbije i 210 miliona izvoza!? Svako gura svoj deficit, dok Ujedinjene nacije procenjuju da je razmena uravnotežena na po nešto više od pola milijarde dolara.

Poruke iz Vašingtona

Kada je Švajcarska u pitanju, američke carine su na 39 posto, a dileme oko cifara nema. Ukupna razmena je dostigla 88,4 milijarde dolara, dok je unutar nje rezultat 7:3 za Švajcarsku – izvoz u Ameriku je 63,4, a uvoz iz Amerike je 25 milijardi dolara.

Ukupna razmena, sa vrlo nepovoljnim proporcijama po Amerikance, može učiniti Trumpovu taksu razumljivom. Ipak, imajući u vidu da se utakmica odigravala po unapred utvrđenim i dogovorenim pravilima, kažnjavanje uspešnijeg od strane jačeg ne deluje nimalo fer.

Za razliku od Švajcarske, ovde se ne radi o novcu 

Dok se ovde očigledno radi o ogromnom novcu, to se ne može reći kada je relacija Srbija-SAD u pitanju. Naime, ova razmena je skoro osamdeset puta manja nego ona sa Švajcarskom i kreće se između, bar za Amerikance, mizernih 1-1,5 milijardu dolara. Srbija je Americi 99. rangirani spoljno-trgovinski partner, dok je SAD Srbiji oko desete pozicije na listi.

E, pa tu dolazimo do problema jer je sasvim očigledno da se, za razliku od Švajcarske, ovde ne radi o novcu već o mnogo složenijim političkim porukama kojima je natopljen svaki od 35 procenata.

To Aca Srbin zna, zato i ne sme da pisne jer bi Trumpov kaubojski gnev mogao da mu se sruči na glavu. Živi se ne čuju ni Amerikanci srpskog porekla koji su se, kao nikada do sada, u izbornoj kampanji organizovali pod firmom "Srbi za Trumpa", a uši su nam probili likujući nad svojim zaslugama u Donaldovoj pobedi.

Otrežnjenje nakon euforije

Decenijama se ovde strpljivo čekalo na taj "novi odnos snaga u svetu", nakon gomile poraza devedesetih, i sada kada je konačno uspostavljen, plaše se da ne prokockaju istorijsku šansu da vrate Kosovo i pripoje Srpsku i Crnu Goru, što je vlažni san svakog radikala...

Međutim, zebnju i nevericu pojačava ravnodušnost Vašingtona prema presudi Dodiku, kao i nastavak roštiljanja kroz jednokratna odlaganja primene sankcija NIS-Gaspromu, koje je na kraju mandata Srbiji uvela Bajdenova administracija. Od Grenela, za koga se verovalo da će lupiti rukom o sto i rešiti bar pitanje Zajednice srpskih opština na Kosovu, ni traga ni glasa.

I kada poneki retki politički analitičar digne glas protiv Trumpa, to nije u zaštitu interesa svoje zemlje, već da bi stao u odbranu voljenog Putina prema kome se Trump, je l' da, ponekad odnosi nedopustivo drsko i tako naredbodavno.

Propuštene prilike i izolacija

Takođe, potpuno su utihnuli retki prekori u medijima zbog arogantne nezainteresovanosti ruske strane da nam napravi ustupke oko američkih sankcija naftnoj industriji čiji je vlasnik. Papagajski narativ o neprocenjivoj važnosti ruskog veta u Savetu bezbednosti u vezi priznanja nezavisnosti Kosova ne jenjava, iako je njegova izlišnost sve očiglednija, a štetne posledice neuvođenja sankcija Rusiji očigledne.

Sve glasnije se nameće pitanje zašto se, pobogu, ne računa sa kineskim vetom po istim pitanjima na Ist Riveru, iako se Srbija ekonomski otvorila prema Kinezima daleko više nego prema SAD i Rusiji zajedno?! Nažalost, u srpskom javnom mnjenju se ni o tome ne razgovara. To je prepušteno Aci Srbinu da se seti i odluči, mi smo tu da lajemo jedni na druge.

Sasvim je očigledno da je odnos Trumpa i Putina prema Srbiji i Vučiću, koji se kretao između ravnodušnosti i pasivnog kažnjavanja, dobio na intenzitetu, bar kada je američka administracija u pitanju. S obzirom da smo u startu ostavili po strani neku posebnu važnost finansijskih posledica američkih carina po Srbiju – zbog zanemarljivih cifara – jasno je da se ovde radi o porukama sasvim druge prirode.

Usamljenost na političkoj sceni

Biće da tih 35 posto predstavljaju neku vrstu aktivne simbolične kazne, otvoreni neprijateljski čin prema režimu koji svoje supstancijalno, iskreno i duboko neprijateljstvo prema zapadnoj civilizaciji nije uspeo da sakrije ni iza tobožnje velike ljubavi i obožavanja kulta Donalda Trumpa. Niko nije tako duboko i tako nežno analizovao svoj odnos prema Trumpu. Nije bilo teško, vežbalo se sa Putinom pre toga.

Dok studentsko-građanski protest polako ali sigurno zatvara krug oko naprednjačkog kartela, njegov Don usamljeniji je nego ikad, kao da je ispao iz "Gorskog vijenca". To je onaj stih gde Vladika sa gorčinom peva: "...A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga..."

Dokle?!