NAKON deset godina od šokantnog britanskog Brexita pruža se prilika da se svedu prve računice i rezimiraju dometi nove ideologije koja nam je podmetnuta pod pseudonimom, suverenizam.

Sveža istraživanja javnog mnjenja na ovu temu, kako u Britaniji tako i u Evropskoj uniji, pokazuju da su ostrvljani priznali jedan od najneobičnijih i najtežih geostrateških promašaja u svojoj istoriji, kada su se opredelili za izlazak. Nadpolovičnom raspoloženju za povratak Uniji vetar u leđa daju i anketirani građani EU koji su u istraživanju, bez zlobnog ili ciničnog likovanja, pokazali otvorenu spremnost za reintegraciju Velike Britanije.

Nova Evropa kao odgovor suverenizmu

Među evrofanatičnim panevropejcima polako se naziru skice nove Evrope koja bi trebalo da predstavlja jasan i čvrst odgovor suverenistima, što ne bi podrazumevalo samo povratak Britanaca već i integraciju Norveške, Islanda, a možda i Švajcarske. Pretnje sa Istoka i ruska agresija na Ukrajinu, koje su uvele Finsku i Švedsku u NATO, kao i Trumpove pretnje sa Zapada šacovanjem evropskog Grenlanda, snažno doprinose potrebi za integracijama, ovoga puta ne samo kao ekonomskim već bezbednosnim imperativom.

Takođe, čuju se i glasovi da bi neke članice Komonvelta pod krunom, pre svih Kanada, mogle da se pridruže Uniji iz sličnih razloga. Ako su mogli Havaji i Aljaska, pritom udaljeni kopnom hiljadama kilometara od kompaktne teritorije SAD, da 1959. postanu 49. i 50. američka država, zašto ne bi mogli i Kanada, Australija ili Novi Zeland, kao pripadnici britanske zajednice pod krunom, da budu u čvršćoj zajednici sa evropskim zemljama? Jer, ako razbojnik iz Bele Kuće krene na Pacifik, evropski okvir će se ispostaviti kao redak model zaštite i otpora.

Kontradikcije suverenizma

Za nekoliko meseci obeležićemo i deceniju od prvog izbora Donalda Trumpa za američkog predsednika, čime je označen početak jedne političke ere kojoj je brzopleto zalepljena populistička etiketa suverenizma. Prevara je u tome što se suverenizam u praksi ostvarivao u potpunoj suprotnosti sa onim što se pod njim navodno podrazumevalo i što je škrto i retko proklamovano.

Prva kontradikcija, koja je u startu čitavu stvar činila sumnjivom, leži u činjenici da su perjanice suverenizma direktan proizvod globalističkog neoliberalizma, pa je bilo nerealno očekivati da će seći granu na kojoj sede. Trump je u politiku ušao kao milijarder, dok je Putin podigao Rusiju sa kolena i vratio je iz beznađa sovjetskog raspada koristeći upravo ekonomski model globalističkog kapitalizma koji sledbenici prevare s prezirom žigošu kao neoliberalizam. U celoj priči najpošteniji su Kinezi koji iskreno i otvoreno zastupaju globalističku ekonomsku agendu, dok je njihov suverenizam ideološki i svodi se na surova ograničavanja ljudskih i demokratskih prava.

Srbijanski medijski analitičari suverenisti vole za Kinu da kažu kako je glavni izvor njene moći i uspeha u činjenici da se radi o civilizaciji staroj nekoliko hiljada godina. Zanimljivo je da je Kina i pre samo pedeset godina predstavljala takođe staru civilizaciju, ali su Kinezi živeli na pola šake pirinča dnevno. Dakle, biće da razlog za nesumnjiva dostignuća Pekinga leži u nečem drugom, zar ne?

Neoimperijalni refleks Moskve i Vašingtona

Druga kontradikcija je u činjenici da iza kulisa suverenizma, koji valjda podrazumeva da se pored sopstvene respektuje i suverenost drugih država, zatičemo kao potpunu suprotnost snažno oživljeni neoimperijalni refleks Moskve i Vašingtona, koji se već izlio po Ukrajini, Venecueli, Iranu, sa tendencijom da se ne povlači u korito.

Treća kontradikcija sakrivena je u obećanju da će suverenistička politika doneti više slobode i demokratije sopstvenom društvu, koje su prethodno ograničavane, jel, dirigovanjem iz drugih vidljivih i nevidljivih zlih međunarodnih centara moći, od Brisela do Trilateralne komisije.

Cirkuska predstava s carinama

Konačno će se ispostaviti da je svaka takva vlast pod izgovorom suverenizma prikrivala i uvećavala svoju autoritarnost i ograničavala demokratske kapacitete sopstvene zajednice. Danas već imamo dovoljno iskustva pa možemo ustvrditi da su suverenističke vlasti i države po definiciji i bez izuzetka autoritarne, tj. da je suverenizam jednako autoritarnost. Ovde treba pomenuti da su njima identične i suverenističke opozicije po drugim državama koje, po pravilu, insistiraju na svakojakim zabranama i umanjenjima ljudskih prava i sloboda.

Četvrtu kontradikciju nalazimo u razdvojenosti suverenizma kao političko-propagandne i kvaziideološke kategorije od realne ekonomije, koja je dvadesetih godina 21. veka neizostavno globalna. Debakl Trumpove cirkuske predstave sa carinama jasno je pokazao neodrživost ekonomskog suverenizma i izolacionizma u današnjem svetu.

U Srbiji se suverenistička agenda krije iza šifre "neutralnost", što posebno komično zvuči u svetlu činjenice da su ključne industrije materijalne proizvodnje, od energetike preko teške industrije i industrije plemenitih metala pa sve do prehrambene industrije, u vlasništvu stranaca, pri čemu su oni i vodeći izvoznici.

Strukturalna kontradikcija i budućnost globalizacije

Sve pomenute kontradikcije, a ima ih još toliko gde god da zagrebeš, možemo grupisati u jednu, strukturalnu: duboka povezanost, ispreplitanost i međuzavisnost svake naseljene tačke na ovoj planeti, nezabeležene u istoriji civilizacije, podržane tehnološkim alatima i digitalnim platformama koji su proširili komunikacije i na kosmos, sasvim izvesno će odoleti suverenističkoj avanturi, koja više podseća na nekakav luditski pokret nego na autentičnu ideološku platformu.

Kao što komunistička revolucija nije pobedila kapitalizam, ali ga je naterala da bude bolji i humaniji, što je rezultiralo socijaldemokratijom, ni prevrtljivi suverenizam neće doakati globalizmu, ali ćemo tek videti hoće li biti i nekog pozitivnog uticaja. Nadajmo se.

Iako će mnogima to u ovom trenutku izgledati čudno, mislim da će ključna tačka oko koje će se redefinisati svet kome idemo u susret biti redizajnirana, obnovljena Evropa, o čijem sam mogućem grupisanju i "zgušnjavanju" u perspektivi pisao u prvom delu teksta.

Predstavnici političkog panevropskog pokreta Volt, koji imaju svoje poslanike i u Evropskom parlamentu, razloge duboke krize evropskog projekta vide u stagnaciji dubljih integracija unutar postojeće Unije kao i u usporavanju proširenja.

Ipak, najvažnija zamerka koju stavljaju nije samo u hardveru već u zastarelom i prevaziđenom softveru: umesto svežih, kreativnih integracionih ideja i projekata, EU se zarobila u tromi i beživotni birokratski aparat čijoj se inerciji prepustila i otvorila prostor antievropskim tendencijama.

Svet 21. veka nosi u sebi takvu dinamiku da je status quo skoro nezamisliv. Ako ne ideš napred, nazad ti je zagarantovano.

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala