Foto: Fokus

Dvadeset i drugo poglavlje

Idući tjedni činili su mi se kao vječnost. America i ja smo
odlučili kako je najbolje da i ona neko vrijeme ostane u Mor-
ganu. Shepley je na to nevoljko pristao. Abby nije došla na
tri predavanja iz povijesti, a očito se i hranila negdje drug-
dje, jer je nije bilo ni u kantini. Pokušavao sam je presresti
nakon nekih njezinih predavanja ali, ili nije išla na njih, ili
je odlazila iz učionice ranije. Nije odgovarala ni na telefon.
Shepley me uvjeravao da je dobro i da joj se ništa nije
dogodilo. Koliko god bilo strašno to što je nikako nisam
mogao sresti, bilo bi još gore da nisam imao nikakve infor-
macije o njoj, ne znajući je li uopće živa. Iako se činilo kako
ne želi imati ništa sa mnom, nisam se mogao prestati nadati
da će mi uskoro oprostiti. Ili da ću joj početi nedostajati,
onoliko koliko ona nedostaje meni, i da će mi se pojaviti u
stanu. Bilo mi je previše bolno razmišljati o tome da je više
nikad neću vidjeti, pa sam odlučio čekati.
U petak mi je na vrata pokucao Shepley.
„Uđi.“ Ležao sam na krevetu, gledajući u strop.
„Ideš večeras van, prijatelju?“
„Ne.“
„Možda da zvrcneš Trentona. Iziđi s njim na par pića, da
ne moraš razmišljati barem neko vrijeme.“
„Ne.“
Shepley je uzdahnuo. „Čuj, America će doći ovamo i...
mrzim što ti to moram reći, ali nemoj je gnjaviti pitanjima
o Abby. Jedva sam je nagovorio da dođe. Samo želi biti u
mojoj sobi. U redu?“
„Aha.“
„Nazovi Trenta. Moraš nešto pojesti i istuširati se. Izgle-
daš očajno.“
Nakon toga Shepley je zatvorio vrata. Otkako sam ih
razvalio nogom, i dalje se nisu zatvarala kako treba. Svaki
put kad bi ih netko zatvorio, sjetio bih se onog dana kad
sam razbijao po stanu jer je Abby odlazila, ali i činjenice da
se ubrzo vratila, nakon čega se dogodio naš prvi put.
Zatvorio sam oči, ali kao i svake večeri, nisam mogao
zaspati. To što je Shepley već nekoliko puta zbog cura
prolazio ovakva mučenja, smatrao sam suludim. Čak i da
upoznam neku nakon Abby, i da se ta neka može donekle
mjeriti s njom, nije mi padalo na pamet na isti način izložiti
svoje srce. Ne želim se ponovo ovako osjećati. Ovo je poput
spore smrti. Činilo mi se da sam čitavo vrijeme imao pravo.
Dvadeset minuta kasnije čuo sam Americin glas u dnev-
nom boravku. Tiho su pričali i pokušali se sakriti od mene
u Shepleyevoj sobi. Bilo mi je teško podnijeti čak i Americin
glas; mučio sam se mišlju kako je vjerojatno netom pričala
s Abby.
Natjerao sam se da ustanem i krenuo prema kupaonici,
kako bih odradio sve one rituale oko higijene koje sam pro-
teklog tjedna zanemario. Zvuk vode prigušio je Americin
glas, no čim sam zatvorio slavinu opet sam je čuo.
Odjenuo sam se i zgrabio ključeve od motora, spreman
na dugu vožnju. Vjerojatno ću na kraju završiti kod tate da
mu ispričam vijesti.
Baš kad sam prolazio pored Shepleyeve sobe, Americi je
zazvonio mobitel, tonom koji je označio Abbyn poziv. Srce
mi je zastalo.
„Mogu te pokupiti i negdje odvesti na večeru“, rekla je.
Abby je bila gladna. Možda će otići u kantinu.
Odjurio sam do Harleya i krenuo parkiralištem, dajući
gas i izbjegavajući crvena svjetla i znakove zaustavljanja,
sve do Easterna.
Kad sam stigao do kantine, Abby nije bila tamo. Čekao
sam još nekoliko minuta, ali nije dolazila. Pogrbio sam
ramena i po mraku krenuo prema parkiralištu. Noć je bila
mirna. I hladna. Sasvim drugačija od one kad sam pratio
Abby do Morgana, i postalo mi je jasno koliko se prazno
osjećam jer nije pored mene.
Nekoliko metara dalje pojavila se sitna prilika koja je
sama išla prema kantini. Bila je to Abby.
Kosa joj je bila skupljena u punđu, a kad se približila
primijetio sam da nije našminkana. Ruke   je prekrižila na
grudima. Nije nosila kaput; od hladnoće ju je štitio samo
debeli sivi džemper.
„Golubice?“ rekao sam, izašavši iz mraka na svjetlost.
Trgnula se i zastala, a zatim se malo opustila prepoznav-
ši me.
„Isuse, Travis! Uplašio si me!“
„Da si odgovorila na telefonske pozive, ne bih se morao
šuljati po mraku.“
 „Izgledaš očajno“, rekla je.
„Ima takvih dana u tjednu.“
Čvršće se obgrlila i morao sam obuzdati želju da je zagr-
lim i zaštitim od hladnoće.
 Uzdahnula je. „Idem nešto pojesti. Nazvat ću te poslije,
u redu?“
 „Ne. Moramo razgovarati.“
 „Trav...“
 „Odbio sam Bennyja. Nazvao sam ga u srijedu i rekao
mu ne.“
Nadao sam se da će se nasmiješiti ili barem pokazati
nekakav znak odobravanja.
Izraz lica joj se nije promijenio. „Ne znam što želiš da ti
kažem, Travis.“
„Reci da ćeš mi oprostiti. Reci da ćemo se pomiriti.“
Lice joj se stisnulo, a moje zgrčilo. „Ne mogu, Travis.“
Pokušala me zaobići. Nagonski sam stao ispred nje. Ako
sad ode, izgubit ću je. „Nisam spavao, ni jeo... ne mogu se
koncentrirati. Znam da me voliš. Sve će biti kao prije, samo
me primi nazad.“
Zatvorila je oči. „Mi nismo funkcionalan par, Travis.
Mislim da si ti opsjednut time da me posjeduješ i da je ta
tvoja opsesija jača od bilo čega drugoga.“
„To nije istina. Volim te više od života, Golubice.“
„Upravo na to mislim. To je suludo.“
„Možda je suludo, ali je istina.“
„Dobro... a kako su tebi stvari poredane? Novac, ja, tvoj
život... ili ima nešto što dolazi prije novca?“
„Shvatio sam što sam učinio, u redu? Razumijem zašto
tako misliš, ali da sam znao da ćeš me ostaviti, ne bih nika-
da... Samo sam se želio brinuti za tebe.“
 „To si već rekao.“
 „Molim te, nemoj to činiti. Ne mogu ovo podnijeti... to...
To me ubija“, rekao sam na rubu panike. Zid koji je Abby
podigla oko sebe kad smo bili samo prijatelji, ponovo ju je
okružio, čvršći nego ranije. Nije me slušala. Nisam mogao
doprijeti do nje.
„Gotovo je, Travis.“
Ustuknuo sam. „Nemoj mi to govoriti.“
„Gotovo je. Idi doma.“
Namrštio sam obrve. „Ti si moj dom.“
Zastala je i na trenutak sam pomislio da sam uspio
doprijeti do nje, ali oči su joj izgubile fokus i zid se ponovo
podigao. „Odabrao si, Trav. I ja sam.“
 „Neću ni prići Vegasu, ni Bennyju... završit ću fakultet.
Ali, trebam te. Potrebna si mi. Ti si moj najbolji prijatelj.“
Prvi put otkako sam bio dijete, vruće su mi se suze sku-
pljale u očima i kliznule niz obraze. Nisam se mogao suzdr-
žati, pružio sam ruke prema njoj, uhvatio u naručje njezino
sitno tijelo i poljubio joj usne. Bile su ukočene i hladne, pa
sam joj rukama obuhvatio lice i poljubio je još jače, u očaj-
ničkom iščekivanju odgovora.
 „Poljubi me“, preklinjao sam je.
  Držala je usne čvrsto stisnute, ali tijelo joj je bilo beži-
votno. Da sam je pustio, pala bi. „Poljubi me!“ molio sam.
„Molim te, Golubice! Odbio sam ga!“
Odgurnula me. „Pusti me na miru, Travis!“
Prošla je pored mene, ali zgrabio sam je za ruku. Držala
je ruku ispruženu, ali nije se okrenula.
„Preklinjem te.“ Pao sam na koljena, i dalje je držeći za
ruku. Iz usta mi je izlazila bjeličasta para dok sam govorio,
podsjećajući me da je hladno. „Preklinjem te, Abby. Nemoj
to činiti.“
Abby se okrenula, spustila pogled sa svoje ruke na mene
i ugledala tetovažu na mom zglobu. Tetovažu koja je pred-
stavljala njezino ime.
Skrenula je pogled ka kantini. „Pusti me, Travis.“
Ostao sam bez zraka. Sve su moje nade nestale, pa sam
pustio njezinu ruku i ona je lagano skliznula iz mojih prsti-
ju.
Nije me pogledala dok se udaljavala i pao sam dlanovi-
ma na pločnik.
Neće mi se vratiti. Nije me više željela i nisam mogao
napraviti ni reći ništa da to promijenim.
Prošlo je nekoliko minuta prije nego što sam skupio
snagu da ustanem. Moja stopala se nisu htjela pomaknuti,
ali nekako sam ih uspio natjerati na suradnju, dovoljno
dugo da stignem do Harleya. Sjeo sam na motor i pustio
suze.
Samo jednom u životu doživio sam pravi gubitak, ali ovo
sam doživio puno stvarnije. Gubitak Abby nije priča koje
sam se sjećao iz ranog djetinjstva – on je bio tu, pred mojim
nosom, oslabio me poput bolesti, oduzeo mi sve osjete i
neizdrživo me fizički bolio.
Majčine riječi su mi odzvanjale u ušima. Abby je bila dje-
vojka za koju se trebalo boriti, a ja sam od te borbe odustao.
Nikad ništa ne bi bilo dovoljno.
Crveni Dodge zaustavio se pored mojega motora. Nisam
trebao ni pogledati da znam tko je.
Trenton je ugasio motor i spustio ruku na otvoreni pro-
zor. „Hej.“
„Hej“, rekao sam, brišući oči o rukav jakne.
 „Teška noć?“
 „Aha“, kimnuo sam glavom, gledajući u Harleyev rezer-
voar.
„Upravo idem s posla. Treba mi jebeno piće. Idemo
zajedno kod Dutcha.“
 Duboko i drhtavo sam uzdahnuo. Trenton je, kao i tata
i ostala moja braća, uvijek znao kako postupati sa mnom.
Obojica smo znali da ne bih trebao voziti u takvom stanju.
 „Dobro.“
 „Dobro?“ pitao je Trenton, s iznenađenim osmijehom.
Prebacio sam nogu preko sjedala i otišao do suvozačkog
mjesta Trentonovog automobila. Malo sam se ugrijao od
topline u automobilu i prvi put te noći osjetio sam koliko je
zrak hladan i shvatio da nisam odjeven za takvu tempera-
turu. „Shepley te nazvao?“
 „Da.“ Izvezao se s parkirnog mjesta i lagano provezao
preko parkirališta, tražeći ulicu brzinom puža. Pogledao
me. „Mislim da je neki tip po imenu French nazvao njegovu
curu. Rekao je kako se ti i Abby svađate ispred kantine.“
  „Nismo se svađali. Samo sam... Pokušavao sam se
pomiriti.“
Trenton je kimnuo glavom i izvezao auto na cestu. „To
sam i mislio.“
Nismo razgovarali sve dok nismo sjeli na stolce za
šankom kod Dutcha. Bilo je puno ljudi, ali Bill, vlasnik i
barmen, znao je tatu dok su još bili djeca, pa nas je većina
stalnih gostiju gledala kako odrastamo.
„Drago mi je vidjeti vas, dečki. Nije vas bilo neko vrije-
me“, rekao je Bill, brišući šank prije no što je stavio pivo i
žesticu ispred svakoga od nas.
„Hej, Bill“, rekao je Trenton i odmah popio svoje žestoko
piće.
„Jesi li dobro, Travis?“ upitao je Bill.
Trenton je odgovorio umjesto mene. „Bit će bolje nakon
nekoliko rundi.“
Bio sam mu zahvalan. Da sam tog trenutka progovorio,
slomio bih se. Trenton mi je nastavio kupovati viski, sve dok
mi zubi nisu utrnuli i dok nisam bio na rubu da se onesvije-
stim. Mora da se to dogodilo negdje između bara i stana, jer
sam se ujutro probudio odjeven, na kauču, i nisam se sjećao
kako sam došao kući.
Shepley je zatvorio vrata, i čuo sam poznati zvuk Ame-
ricine Honde kako ide u rikverc i udaljava se. Sjeo sam i
otvorio jedno oko. „Jeste li se vas dvoje zabavili?“
„Da, a ti?“
„Pretpostavljam. Jesi li me čuo kad sam došao?“
„Da, Trent te donio gore i bacio na kauč. Smijao si se pa
bih rekao da je večer bila uspješna.“
„Trent zna biti kreten, ali je dobar brat.“
„Da. Jesi li gladan?“
„Ne, jebote“, zastenjao sam.
„Dobro, onda. Napravit ću si pahuljice.“
Sjedio sam na kauču, vrteći u glavi slike iz protekle noći.
Posljednji su mi sati bili mutni, ali kad sam se vratio do tre-
nutka s Abby pred kantinom, trgnuo sam se.
„Rekao sam Mare da imamo neke planove za danas.
Mislio sam da odemo kupiti drvene dijelove da zamijenimo
ta tvoja škripava vrata.“
„Ne moraš brinuti za mene, Shep.“
„Ne brinem. Krećemo za pola sata. Ali prvo se operi“,
rekao je i sjeo u fotelju držeći zdjelu pahuljica. „A onda
ćemo se vratiti kući i učiti. Za završne ispite."
„Jebiga“, uzdahnuo sam.
„Naručit ću pizzu za ručak, a ostatke možemo pojesti za
večeru.“
„Bliži se Dan zahvalnosti, znaš? Jest ću pizzu triput dnev-
no čitava dva dana. Ne, hvala.“
„Dobro, onda kineska hrana.“
„O svemu brineš“, rekao sam.
„Znam. Vjeruj mi, pomaže.“ Kimnuo sam polako, nada-
jući se da je u pravu.
Dani su sporo prolazili, a Shepley i ja smo ostajali dugo
budni jer smo učili, a ponekad je s nama bila i America, i
to mi je pomagalo da moje besane noći kraće traju. Trenton
je obećao da neće pričati o meni i Abby ni tati ni ostalim
Maddoxima, dok ne prođe Dan zahvalnosti, ali i dalje sam
se užasavao toga. Već sam svima najavio da će doći sa
mnom na ručak. Pitat će me za nju i odmah provaliti moju
laž.
Nakon posljednjeg predavanja u petak, nazvao sam She-
pleya. „Hej, znam da te to ne bih smio pitati, ali trebaš mi
saznati gdje će Abby za blagdane.“
„Pa to je lako. Bit će s nama. Ona blagdane provodi s
Americom.“
„Stvarno?“
„Da, zašto?“
„Ništa“, rekao sam i naglo poklopio.
Hodao sam po studentskom naselju po laganoj kišici,
čekajući da završi Abbyno predavanje. Ispred zgrade Hoo-
ver vidio sam nekoliko ljudi s njezinog predavanja iz raču-
novodstva, kako se okupljaju i razgovaraju. Ugledao sam
Parkerov potiljak, a onda i Abby.
Bila je u svom zimskom kaputu i činilo se da joj je nela-
godno slušati Parkerovo blebetanje. Spustio sam na lice
crvenu šiltericu i otrčao prema njima. Abby me pogledala;
kad me prepoznala, istog je trena podigla obrve.
Stalno sam ponavljao istu mantru u glavi. Bez obzira
na to kakve šupačke komentare Parker izgovori, budi kul.
Nemoj zajebati. Nemoj. Ovo. Zajebati.
Na moje iznenađenje, Parker je otišao, ne rekavši ni riječ.
Stavio sam ruke u džepove veste s kapuljačom. „Shepley
je rekao da ideš s njim i Mare sutra u Wichitu.“
„Da?“
„Provest ćeš cijele praznike kod Americe?“ Slegnula je
ramenima, kao da je se nimalo ne tiče moja blizina. „Stvarno
sam bliska s njezinim roditeljima.“
„A što je s tvojom mamom?“
„Ona je pijanica, Travis. I ne zna da je Dan zahvalnosti.“
U želucu mi se stisnulo jer sam znao da će odgovor na
moje zadnje pitanje biti i moja posljednja šansa. Iznad nas
se začula grmljavina. Pogledao sam u nebo, a krupne kapi
kiše već su mi počele padati po licu.
„Trebam uslugu“, rekao sam, sklanjajući se od jake kiše.
„Dođi ovamo.“ Povukao sam je pod najbliži krov da se ne
smočimo od naglog pljuska.
„Kakvu uslugu?“ pitala je, vidno sumnjičava. Bilo ju je
teško čuti zbog kiše.
„Moj, ovaj...“, premjestio sam se s noge na nogu, jako
nervozan. Mozak mi je vrištao da začepim i odustanem od
te ideje, ali odlučio sam ići do kraja. „Tata i dečki te očekuju
u četvrtak.“
„Travis!“ zacviljela je Abby.
Pogledao sam u pod. „Rekla si da ćeš doći.“
„Znam, ali... Ne misliš li da je to sad malo neprikladno?“
„Rekla si da ćeš doći“, ponovio sam, pokušavajući to
izgovoriti mirnim glasom.
„Kad sam pristala ići k tvojima još smo bili zajedno.
Otkako smo prekinuli, to baš i nisam planirala.“
„Nisam znao. Ali, sad je ionako kasno za promjenu
plana. Thomas će stići avionom, a Tyler je uzeo slobodne
dane. Svi se raduju što će te vidjeti."
Abby se stisnula i namotala pramen mokre kose oko
prsta.
„Pa, ionako bi došli, zar ne?“
„Ne svi. Već se godinama nismo okupili za Dan zahval-
nosti. Svi su se posebno potrudili kako bi došli, jer sam im
obećao pravo obiteljsko druženje. Nismo imali ženu da nam
kuha otkako je mama umrla i...“
„Ovo sad zvuči seksistički...“
„Nisam na to mislio, Golube, daj. Svi želimo da si tamo.
To je sve što ti imam reći.“
„Nisi im rekao da smo prekinuli, zar ne?“
„Tata bi pitao zašto, a nisam još spreman pričati o tome.
Ne bi mi prestao ponavljati kako sam glup. Molim te dođi,
Golubice.“
„Morala bih staviti peći puricu u šest ujutro. Odavde
bismo trebali krenuti u pet...“
„Ili možemo prespavati tamo.“ Obrve su joj se podigle.
„Ma, nema šanse! Kao da nije dosta što ću lagati tvojoj obi-
telji i pretvarati se da smo još uvijek zajedno.“
Iako sam očekivao takvu reakciju, ipak je pogodila moj
ego. „Ponašaš se kao da tražim od tebe da se spališ.“
„Trebao si im reći!“
„I hoću. Nakon Dana zahvalnosti...“ Uzdahnula je, a
zatim pogledala u stranu. Dok sam čekao njezin odgovor,
činilo mi se kao da mi netko čupa nokte, jedan po jedan.
„Ako mi obećaš da ovo nije neka tvoja igra da se pomiri-
mo, onda pristajem.“
Kimnuo sam glavom, trudeći se ne pokazati previše odu-
ševljenja. „Obećavam.“
Usne su joj bile čvrsto stisnute, ali u očima joj se nazirao
osmijeh. „Vidimo se u pet.“
Sagnuo sam se i poljubio je u obraz.
Htio sam je samo malo dotaknuti usnama, ali one su bile
toliko željne njezina dodira da mi se bilo teško odmaknuti.
„Hvala, Golubice.“
Nakon što su Shepley i America krenuli Hondom u
Wichitu, očistio sam stan, složio oprano rublje, popušio
pola kutije cigareta, spremio malu torbu i zatim psovao
sat što je tako spor. Kad je konačno pokazao da je pola pet,
otrčao sam stepenicama do Shepleyevog auta, pokušavajući
ne juriti do Morgana.
Kad sam stigao do Abbynih vrata, iznenadio me njezin
zbunjeni izraz lica.
„Travis...“, rekla je.
„Jesi li spremna?“
Podigla je obrvu.
„Spremna za što?“
„Pa, rekla si da te pokupim u pet.“
Prekrižila je ruke na prsima. „Mislila sam na pet ujutro!“
  „Oh. Onda ću nazvati tatu i javiti mu da ipak nećemo
prespavati.“
„Travis!“ zacviljela je.
„Uzeo sam Shepov auto da ne moramo vući torbe na
motoru. Imamo i viška spavaću sobu u kojoj možeš biti.
Možemo gledati film ili...“
„Neću ostati kod tvog tate!“
Snuždio sam se. „U redu. Ja ću... Vidimo se ujutro.“
Zakoračio sam unatrag, a Abby je zatvorila vrata. Nije se
predomislila što se tiče odlaska, ali moja će obitelj znati da
nešto ne valja ako se ne pojavimo večeras, kao što sam naja-
vio. Polako sam koračao hodnikom tipkajući tatin broj. Pitat
će me zašto ne dolazimo, a nisam ga želio lagati.
„Travis, čekaj.“
Okrenuo sam se i vidio Abby kako stoji na hodniku.
„Daj mi minutu da se spakiram.“
Nasmiješio sam se od olakšanja.  Zajedno smo se vratili
u njezinu sobu i čekao sam na vratima da potrpa u torbu
nekoliko stvarčica. To me podsjetilo na noć kad sam dobio
okladu i shvatio sam da ne bih želio promijeniti ni jedan
trenutak koji smo proveli zajedno.„Još uvijek te volim, Golube.“
Nije podigla pogled. „Ej, nemoj sad. Ne radim ovo zbog
tebe.“ Zadržao sam dah, a u prsima me presjekla bol.
„Znam.“

Ovaj, i još mnogo drugih zanimljivih besteselera potražite u Fokusu!