KAD JE LISA idućega jutra izašla ispred svoje kuće, Mrva je već čekao s ruksakom na leđima. 

 

– Čekaš nekoga tko ide istim putem? – pitala je Lisa. 

 

– Aha – rekao je Mrva.

 

Zatim su počeli hodati. 

 

– Mama i tata pitali su me što se to jučer događalo u dvorištu Doktora Proktora – rekla je Lisa. 

 

– I? Jesi li im rekla? – upitao je Mrva. 

 

– Pa da. Naravno – rekla je Lisa. – Mislim, to više nije tajna, zar ne? 

 

– Neee – rekao je Mrva malkice oklijevajući. 

 

– Ja obično ne govorim mami o stvarima za koje mislim da su stvarno zabavne. Jer ona gotovo uvijek odluči da su one opasne ili nestašne ili nešto treće. 

 

– Možda je gotovo uvijek i u pravu, znaš – rekla je Lisa. 

 

– Da, zato mi to i ide toliko na živce – rekao je Mrva, šutirajući kamen. – I? Što su tvoji roditelji rekli? 

 

– Tata je rekao da je posve u redu ako sama zaradim nešto novca jer to znači da on neće morati zarađivati za mene.

 

– Da? Znači oni ne misle da je to bilo opasno? – pitao je Mrva malo, ali samo malo sumnjičavo.

 

– Malo prđenja? Ne, ne uopće – rekla je Lisa. 

 

Hodali su neko vrijeme prije negoli je Lisa dodala: 

 

– Naravno, nisam im rekla ništa o prdonautskom prahu.

 

Mrva je kimnuo. – Vjerojatno je bolje da nisi. 

 

– U svakom slučaju, imam ideju – rekla je Lisa. 

 

– Pa to je definitivno dobro – zaključio je Mrva. 

 

– Zašto? 

 

– Zato što ti uvijek imaš prilično dobre ideje – rekao je Mrva. 

 

– Razmišljala sam o tome da prdoprah ne mora nužno imati bezličan okus – rekla je Lisa.

 

– Da, on baš nema nikakav okus – zamislio se Mrva. 

 

– Pa to i govorim. Mislim, prđenje je zabavno – rekla je Lisa. – Ali što ako dodamo i nekakav okus da prah postane ukusan? 

 

– Kao što rekoh – odgovorio je Mrva s odobravanjem – samo dobre ideje. Ali koja vrsta okusa? 

 

– Jednostavno – rekla je Lisa. – Što je najbolje što si u zadnje vrijeme kušao? – Jednostavno – odgovorio je Mrva. – „Puding Doktora Proktora”. 

 

– Eto. Upravo tako! I zato u prdoprah možemo dodati pet posto smjese pudinga. 

 

– Fenomenalno! – uzviknuo je Mrva. 

 

– Fe-no-me-nal-no? – čuli su glas točno iza sebe. 

 

– Zar ti ne misliš da ovo zvuči fe-no-me-nal-no, Trym? 

 

– Zvuči kao nekakvo glupavo lupetanje – rekao je drugi glas koji je vjerojatno bio čak i nešto bliži. 

 

Mrva i Lisa polako su se okrenuli. Bili su toliko uzbuđeni da su zaboravili zastati i provjeriti je li 

zrak čist prije nego što su prošli kuću u kojoj su živjeli Trym i Truls. I sad su ta dvojica golemih 

dječaka stajala ispred njih. Cerekali su se i obojica su žvakala šibicu, a vilice su im se na tim golemim, bačvastim glavama ritmički pomicale gore-dolje. 

 

– Dobro jutro, dječaci – rekao je Mrva. – Žao mi je, ali moramo požuriti. Gospođa Strobe ne voli da njezini mladi geniji kasne na nastavu.

 

Pokušavao je to izgovoriti neusiljeno i ležerno, međutim u njegovom glasu Lisa je mogla osjetiti kako Mrva baš i nije posve samouvjeren. Uhvatio je Lisu za ruku i pokušavao ju je povući za sobom, ali Trym im je zapriječio put. Truls se nagnuo preko ograde, kotrljajući šibicu s jednog kraja usta u drugi. 

 

– Mi jučer nismo dobili prah – rekao je prijeteći.

 

– Dečki, vjerojatno ste zakasnili stati u red – rekao je Mrva i progutao slinu. – Možete ponovno 

pokušati danas popodne. 

 

Truls se nasmijao. – Jesi li čuo to, Trym? Da stanemo u red?

 

Trym se ubrzano počeo smijati. 

 

– Slušaj, ti pjegavi mravojedu – rekao je tiho Truls, uhvativši Mrvu za ovratnik. – Mi nećemo stajati ni u kakvom redu, niti tebi plaćati taj tvoj lažni prah. Kužiš me? Hoćemo prah sad i odmah. Inače…

 

Šibica je išla gore-dolje u kutu njegovih usana dok je namršteno gledao u Mrvu. 

 

– Ili što? – tiho je procijedio Mrva.

 

Činilo se kao da Truls razmišlja. 

 

– Ili što? – ponovila je Lisa sumorno. 

 

– Hajde, Truls – rekao je Trym. – Reci im. 

 

– Začepi! – povikao je Truls. – Pusti me da se koncentriram…

 

Koncentrirao se. Zatim mu se lice naglo prosvijetlilo. 

 

– Da. Ili ćemo vas uhvatiti i po vama razmazati med i onda ćemo vas objesiti tu gore, na vrh ovog hrasta. Vrane će vas iskljucati na komade. Truls je pokazao hrast koji je imao toliko debelo deblo da bi u njega stala četiri Lisina oca. Ili dva oca Trulsa i Tryma. Svi su pogledali gore. 

 

– Jao – rekao je Mrva. 

 

– Jao – rekla je Lisa. 

 

– Da, jao. Baš tako – rekao je Trym.

 

Hrast je bio toliko visok da se činilo kako su se grane na vrhu sudarale s bijelim oblakom koji je 

klizio nebom. 

 

– U tom slučaju – rekao je Mrva – moramo vidjeti možemo li pronaći neko rješenje. Ako biste me mogli pustiti samo na sekundu…

 

Truls je popustio svoj stisak i Mrva je počeo pretraživati po svojim džepovima. Kada je bio gotov sa svih šest džepova na hlačama, počeo je pretraživati svih šest džepova na svojoj jakni. Truls je postajao nestrpljiv. 

 

– Onda? – rekao je. 

 

– Dao bih se kladiti da imam tu negdje još jednu vrećicu – mrmljao je Mrva. 

 

– Nemamo vremena za laži – rekao je Truls. 

 

– Trym, idi po med i uže. 

 

– Čekaj! – vikao je Mrva očajnički. 

 

– Prvo ćemo srediti malu – rekao je Truls, hvatajući Lisu za ruku. 

 

– Evo! – uzviknuo je Mrva, vadeći vrećicu sa sivkastim prahom. – To vam je pola krune. 

 

– Pola krune?! – Truls je zgrabio Mrvinu ruku, dograbio vrećicu i ispljunuo mu na dlan svoju polusažvakanu šibicu. 

 

– Evo, ovo možeš dobiti. Sada možeš otići doma i zapaliti se. 

 

– Ha, ha – smijao se Trym. Truls je sumnjičavo pogledavao vrećicu i vrtio je u rukama. 

 

– Čekaj. Što ovo ovdje piše? – pitao je. – D-O-K-T-O-R. P-R-O-K- 

 

– Prdoprah Doktora Proktora – rekla je Lisa brzo. 

 

– Začepi! Znam čitati – poviknuo je Truls. 

 

– U redu, oprosti – rekla je Lisa. Sad je već zvučala uzrujano. 

 

– Hmmm – rekao je Truls. 

 

– Hmmm – rekao je Trym. 

 

– Prvo ti – rekao je Truls Trymu. 

 

– Ne, ti prvi – rekao je Trym Trulsu. 

 

– Pa možete podijeliti – rekao je Mrva. 

 

– Začepi! – povikali su blizanci, gotovo jednako glasno i ružno. 

 

Zatim su otvorili vrećicu i Truls je istresao točno polovinu u Trymovu ruku pa polovinu u svoju. Na 

trenutak su se pogledali, a onda gotovo istodobno progutali svako svoju dozu praha. 

 

– Imat će još bolji okus kada dodamo puding – započela je Lisa. 

 

– Začepi! – povikali su Truls i Trym, usta punih praha. 

 

– Ništa se ne događa – rekao je Truls kada je uspio progutati. 

 

– Sedam – rekao je Mrva. 

 

– Što dovraga? – rekao je Trym. 

 

– Šest – nastavio je Mrva. – Pet.

 

Truls se okrenuo prema Lisi. 

 

– Što to ovaj kržljavac blebeće?

 

No Lisa je bila uvrijeđena. I to je pokazivala stisnutim usnama i prekriženim rukama. Od svih ljudi na ovome svijetu ona sigurno neće biti ta koja će odgovoriti na to pitanje. 

 

– Četiri – rekao je Mrva. 

 

– Truls… – rekao je Trym. – Osjećam da se nešto događa… Kao da… Kao da me nešto škaklja u trbuhu. – Truls je spustio glavu i pogledao svoj trbuh. 

 

– Tri – rekao je Mrva. – Dva. 

 

– Hej, i ja sada to osjećam – rekao je Truls. 

 

Veliki osmijeh razvukao se njegovim licem kada je Mrva rekao: – Jedan. Zbogom. 

 

– Ha? – pitali su gotovo uglas Truls i Trym. Ali, nitko ih nije čuo jer je jedino što se moglo čuti bio prasak koji je probudio cijelu Topovsku ulicu i sve one u okolici koji dosad nisu bili budni. Lisa 

je iz očiju pokušavala istrljati prašinu koja ju je zaslijepila, ali i dalje nije mogla vidjeti nikoga osim Mrve. 

 

– Gdje su nestali? – pitala je. 

 

Mrva je pokazao kažiprstom prema nebu. Lisa je gledala Mrvu s nevjericom. 

 

 

– Ti… Ti! Nisi im valjda dao…?

 

Mrva je kimnuo. 

 

– Prdonautski prah? Ti si lud, Mrva! – Lisa je zaklonila oči, buljeći u nebo. 

 

– Bilo je ‘ili mi ili oni’ – smireno je rekao Mrva, i sam gledajući uvis. 

 

– Nestali su – rekla je Lisa. 

 

– Nestali u tren oka – dodao je Mrva. 

 

– Kladim se da će proći još puno vremena prije negoli ih ponovno ugledamo… – rekla je Lisa. 

 

– Možda nikad – rekao je Mrva. – Ili, čekaj trenutak.

 

Sad, kada su ponovno mogli normalno čuti, mogli su i raspoznati grmljavinu dugačkog prdeža. I jedan jadan glas. 

 

– Upomoć! – vikao je glas. – Upomooooć, padamo!

 

Zvučalo je kao da i dugački prdac i glas dolaze iz hrastova drveta. Lisa i Mrva otišli su do stabla i tamo, sasvim pri vrhu krošnje, mogli su vidjeti đonove dva para tenisica. Truls i Trym držali su se rukama za jednu granu pri samom vrhu stabla i tako visjeli. Zbog dugačkog prdca tresli su se svi listovi na granama ispod njih. 

 

 

– Mamice! – vikao je Truls. 

 

– Tatice! – vikao je Trym.

 

Mrva se počeo smijati, ali ga je Lisa zgrabila za ruku. 

 

– Moramo ih nekako spustiti – rekla je. – Mogli bi se ozlijediti. 

 

– U redu – rekao je Mrva. 

 

– Ali daj da se prvo prestanem smijati.

 

I onda se još malo smijao. Kada je to Lisa čula, nije si mogla pomoći. I ona je prasnula u smijeh. A svi susjedi koje je probudila neobična detonacija sad su otvorili prozore i izvirili van kako bi vidjeli što je uzrokovalo neobičan zvuk. Imali su što i čuti, tri posve različita zvuka. Neke ljude kako zapomažu i zovu mamicu i taticu. Neke druge ljude kako se smiju. I nekakvu buku koja ih je naoko podsjećala na… Ali to je sasvim nemoguće, nije li?… Da, baš na to: na jedan pravi maratonski prdac. 

 

– Ako želite da vas spasimo, dečki, morate požuriti prije nego što prđenje prestane. Morate učiniti točno ono što kažem – vikao je Mrva Trulsu i Trymu. – Razumijete? 

 

– Samo nas spusti! – vikao je Truls. – Bakice! 

 

- Tetaaaa – zapomagao je i dalje Trym. 

 

– Podignite noge tako da vam guzica bude usmjerena ravno prema tlu i pustite se – povikao je Mrva. – I to odmah, sad!

 

Truls i Trym bili su toliko preplašeni da su učinili upravo ono što im je Mrva rekao. Pustili su se. 

Počeli su padati kroz granje i vući za sobom gomile lišća i žireva. Prizemljili su se poprilično tvrdo, jedan na drugoga, točno ispred Lise i Mrve. 

 

– Onda? – pitao je Mrva, vrteći šibicu iz jednog kraja usana na drugi. 

 

– Hoćete još? 

 

– N-n-ne – rekao je Trym. 

 

– U redu – rekao je Mrva. – Dakle, to bi bilo pola krune. 

 

– Š-š-što? – rekao je Trym. – Jesi li čuo to, Truls?

 

Ali Truls ništa nije čuo. Ležao je na leđima na pločniku, gledajući tupo u nebo, neprestano trepćući. 

Trym je zavukao ruku u džep hlača i izvukao kovanicu, koju je Lisa uzela. 

 

– Dakle, gospodo – rekao je Mrva, gurajući šibicu u svoj stražnji džep. 

 

– Sat otkucava i, nažalost, Lisa i ja moramo ići. 

 

Lisa i Mrva počeli su trčati. Došli su do igrališta upravo u trenutku kada je zazvonilo zvono. 

 

– Hej, Mrva! – bio je to dječak čije je lice Mrvi bilo odnekud poznato. 

 

– Super je prah! Hoćeš poslije škole doći igrati s nama nogomet? 

 

– Mrva! – vikao je netko drugi. – Bore i ja idemo poslije kupiti još prdilica. Hoćeš li doći k njemu da igramo PlayStation ili nešto? 

 

Zatim je Lisi prišla neka djevojčica. – Danas k meni dolazi nekoliko prijatelja na pizzu. Možeš li i 

ti doći? 

 

Mrva i Lisa kimali su potvrdno u svim smjerovima i potrčali prema vratima škole. 

 

– Možeš li ti to vjerovati, Lisa – prošaputao je Mrva. 

 

– Mi smo popularni. Vidiš. Imat ćeš najboljeg prijatelja u tren oka.

 

Lisa je polako kimnula. Dok su zajedno s ostalima ulazili u učionicu, povukla je Mrvu za rukav: – Hej, Mrva. Nešto sam mislila. 

 

– Da? – rekao je Mrva. 

 

Lisa se nasmiješila i pogledala u pod. Mrva je zabrinuto naborao čelo: 

 

– Što je?

 

Lisa je otvorila usta da nešto kaže. Ali onda, kao da je promijenila mišljenje, ipak je odlučila zatvoriti usta. A kada ih je opet otvorila, činilo se da je rekla nešto drugo, a ne ono što je zapravo u početku namjeravala reći. 

 

– Pa… Mislila sam kako je neobično što si imao kod sebe prdonautski prah – rekla je. – A posebno mi 

je bilo čudno to što je na vrećici pisalo da je to obični prdoprah. – 

 

Mrva je slegnuo ramenima. 

 

– Sve si to isplanirao, zar ne? – pitala je Lisa. – Napunio si jednu običnu vrećicu prdonautskim 

prahom dok smo sjedili jučer u vrtu Doktora Proktora. Znao si da će nas jednoga dana Truls i Trym zaustaviti. I kada to učine, želio si kod sebe imati tu vrećicu kako bi ih mogao prevariti. Mrva se zauzvrat nasmijao. – Nije li se upravo to dogodilo? – pitala je Lisa.

 

Ali baš kada se Mrva spremao odgovoriti, prekinuo ih je grleni glas gospođe Strobe. 

 

– Dobro jutro, moja draga djeco. Sjedite i budite mirni, molim. 

 

Svi su je poslušali. Više manje svi. Truls i Trym tog dana nisu došli u školu. Ostali su kod kuće. Za to su imali barem četiri dobra razloga. Prvo, onaj kržljavi mali idiot sigurno je smislio još podlih trikova. Drugo, možda su i druga djeca u školi čula što im se dogodilo, pa se više neće plašiti blizanaca, već će se, naprotiv, s njima sprdati. Treći razlog ležao je u tome što su obojica, i Truls i Trym, ruku na srce, bili dvije velike ljenčine. Ali, četvrto i najvažnije: trebali su pomoć oko smišljanja osvete. A u smišljanju osvete nitko na svijetu nije bio bolji od njihova oca, gospodina Tranea. I sada je njihov veliki, debeli otac sjedio u svojoj velikoj, debeloj fotelji u njihovu velikom, debelom domu. Sjedio je u fotelji i češkao se po svom mesnatom trbuhu. 

 

– Zanimljivo – rekao je. – Znači, taj profesor ima prah od kojega može lansirati nekog u zrak? Plus još neki prah za kojega su djeca spremna dati novac?

 

– Da – rekao je Truls. 

 

– Da – rekao je Trym. 

 

– Nisu to baš tako glupavi izumi – rekao je gospodin Trane sa zlobnim cerekom dok je gurao štap u kavez iz kojega je preplašeni zamorac pokušavao pobjeći. 

 

– Mislim da imam plan, dečki. Plan od kojega ćemo svi mi moći dobro zaraditi. 

 

– Huraaa! – uzviknuo je Truls. 

 

– Huraaa! – vikao je Trym. 

 

– Koji je plan? 

 

– Malo kreativne posudbe – rekao je gospodin Trane. 

 

– Savršeno – zavikao je Truls. 

 

– Kada počinjemo? – pitao je Trym. 

 

– Počinjemo, naravno… – rekao je gospodin Trane i posežući za telefonom, veselo zaroktao – tako što ćemo zvati policiju.