JULIETTE Margarine i Lisa našle su kafić s terasom na pločniku, u mirnoj sporednoj ulici, i svaka je naručila kroasan. Plus jedan za Lisu da ga odnese u hotel Mrvi. Ali Mrva će morati malo pričekati, jer je Lisa prvo morala čuti priču Juliette Margarine.

 

– Ne znam točno gdje je Viktor – rekla je Juliette. – Ali bila sam prisutna kad je nestao, i znam otprilike na što je mislio. To je duga priča, mislim da je najbolje početi ispočetka.

 

– Dobro – rekla je Lisa i zagrizla stvarno veliki zalogaj svog kroasana.

 

– Cijela stvar počela je jedne nedjelje prije mnogo godina dok sam bila u šetnji Montmartreom, ovdje u Parizu. Tu je uvijek puno slikara koji nude turistima uslugu slikanja za sitne pare. Ali usred svega toga, naišla sam na jednog mladića ekscentričnog izgleda kojeg sam prepoznala sa sveučilišta. Studirao je kemiju, baš kao i ja. Znala sam da je njegovo ime Viktor Proktor, da je vrlo obećavajući izumitelj, i da je došao iz Norveške. Povremeno sam imala osjećaj da želi razgovarati sa mnom, ali nije se baš usudio. No, toga dana na Montmartreu, došao je do mene i pokazao mi neki čudan stroj – rekao je da je izumio mašinu koja slika portrete, i to samo za djelić vremena koliko treba ostalim slikarima, i u pola cijene. I tako sam mu dopustila – to jest njegovom stroju – da me slika. Ali, kad je slika bila gotova, pogledao ju je nekoliko sekundi, a onda je iskidao i zastenjao od očaja. Pitala sam ga što nije u redu i on je odgovorio da je to samo još jedan od njegovih neuspješnih izuma. Jer da stroj za slikanje nije ni blizu toga da uhvati ljepotu moga lica. Vratio mi je novac i taman sam htjela krenuti, ali sam ga svejedno pitala mogu li ga barem častiti kavom s mlijekom, zbog truda kojeg je uložio. Došli smo u ovaj kafić u kojem sad sjedimo nas dvije, i pričali o kemiji sve dok nije pao mrak. Onda smo naručili malo vina i nastavili i dalje pričati, o našim životima, o onome što nam se sviđa i što nas čini sretnima, i o našim snovima. I do trenutka kad me te iste večeri pratio do stanice podzemne željeznice, znala sam da sam oduvijek zaljubljena u njega i znala sam da je on ono što želim. Zamisli, jednostavno sam znala!  – nasmijala se Juliette. – I sve o čemu sam od toga dana razmišljala bio je zgodni mladi izumitelj iz sjeverne zemlje.

 

– Sladak? – pitala je Lisa sumnjičavo. – Doktor Proktor?

 

– O, da. Bio je on jako zgodan, znaš. Tražila sam ga na sveučilištu svaki dan tijekom tjedna, ali ga nigdje nisam mogla pronaći. U nedjelju sam opet otišla na Montmartre, i bio je tamo, stajao je točno na istom mjestu kao i prošli put, ali bez svog stroja za portrete. Drhtao je i zubi su mu cvokotali, ali, sav se ozario kad me vidio, a bili smo se samo poljubiliu oba obraza, onako kako mi to, ovdje u Francuskoj, radimo. Kad sam ga pitala gdje je bio posljednjih tjedan dana, rekao je da je čekao. ‘Gdje?’ pitala sam. ‘Ovdje’, odgovorio je. ‘Čekao što?’ pitala sam. ‘Tebe’, odgovorio je. I od toga smo dana Viktor i ja postali par.

 

 

– Ooooh – uzdahnula je Lisa. – Kako romantično!

 

– Da, bilo je – kimnula je Juliette. Nasmiješila se pomalo tužno i otpila gutljaj kave. – No, nažalost, postojao je netko tko je za mene imao druge planove.

 

– Vaš otac, barun – rekla je Lisa. – On nije želio da se udate za siromašnog izumitelja. Točno?

 

– Da, na neki je način to istina, ali nije on bio taj koji je smislio plan o kojemu ti ja sad pričam. Vidiš, obitelj Margarine je stara, plemićka obitelj. Aristokracija. Moj otac je barun. Moja majka je barunica, i mene to čini baronesom. Jedno vrijeme mi smo također imali i novca. Sve do mog pra pra pra pra pra pradjeda, grofa Monte Crisca kojemu je prije dvije stotine godina, za vrijeme Francuske revolucije, odrubljena glava. Nažalost, obiteljsko bogatstvo tad je otišlo njegovom bratu, barunu Leaufatu Margarinu. Bio je pijani klipan i ovisnik o kocki koji je na Unu spiskao cijelo bogatstvo.

 

– Na Unu?

 

– Leaufat je gubio i gubio, ali onda, tijekom sudbonosne partije Una u konobi u Toulouseu, kad su podijeljene sve četiri wild karte, on je bio uvjeren da se njegova sreća napokon promijenila. Uložio je sve što je ostalo od obitelji. Nažalost, ispostavilo se da je jedan od momaka protiv kojih je igrao bio lukavi varalica imenom Aigeaulde Cliche, koji je također imao četiri wild karte…

 

– Ali…

 

– Leaufat je izgubio, a u svom bijesu optužio je Aigeaulde Clichea da je varao i izazvao ga na dvoboj u zoru. No, do zore, Leaufat bio toliko pijan da je jedva stajao. I kad ga je Cliche rasporio mačem, kažu da je iz njegovog tijela izašlo više rakije nego krvi.

 

– Uh.

 

 

– O, da itekako. Više nije ostalo novaca, i jedino što je naša obitelj jedva uspjela zadržati bio je dvorac Margarine, koji je bio pod hipotekom sve do dimnjaka. Otad nam je ostala samo titula baruna, ali od ovozemaljskih blagodati zapravo ništa.

 

– Ali ako ste bili tako siromašni, zašto vaš otac nije dopustio da se udate za siromašnog izumitelja?

 

Juliette je tužno odmahnula glavom. – Jedne noći moj je otac došao k meni i rekao mi da ima nevjerojatne vijesti, i da imam udvarača. I to ne nekog starog udvarača, nego bogatog poduzetnika. Bila sam užasnuta i rekla sam mu da već imam dečka. Mislim, on je to i znao! Da, da, rekao je moj otac, ali ovaj je udvarač ponudio da će otplatiti sve dugove dvorca Margarine i vratiti mojoj obitelji nekadašnju čast. Može li to učiniti tvoj Proktor, pitao je. Ovaj udvarač već je došao tražiti moju ruku i moj otac je već pristao, stvar je već bila odlučena. Oh, da, usput, on se zvao Claude Cliche, rekao mi je otac, i djelovao prilično uznemireno kad sam punim plućima počela vrištati. Moraš razmjeti, moj otac zapravo nije bio loša osoba, nego samo malo naivna. Mora da je bio jedini u Parizu koji nije čuo za Clauda Clichea i njegovu bandu vodenkonja.

 

– Bandu vodenkonja?

 

– Cliche je opaki razbojnik koji se obogatio uz pomoć svoje bande koja je prijetila ljudima i tražila da rade ono što je želio. Naravno, vodenkonji nisu bili pravi, nego su iz sela u Provansi koje se zove Innebrede. Gotovo svi su međusobno u rodu i svi izgledaju kao vodenkonji. Nisu baš osobito bistri, i nije da im nešto ide matematika, ali su jako veliki i snažni, i voze se okolo u ogromnim, crnim limuzinama. Njihov posao je da ljudima obuvaju betonske čizme.

 

– Ljudima obuvaju betonske čizme?

 

– Ako se ne slažete s nekim od poslovnih prijedloga Claudea Clichea, kao na primjer da mu prodate svoj restoran za smiješno nisku cijenu, dolaze vodeni. Oni tad kažu da su vam došli obuti betonske čizme. Zavežu ljudima ruke i noge, zahvale im što su poslovali s njima, izliju im noge betonom i ubace u Seinu, gdje se nesretnici u trenutku potope. I ostanu tako na dnu mjesecima prije nego ih netko pronađe.

 

– Ups! Zašto niste rekli ocu da je taj Cliche zločinac i lopov?

 

– Da, naravno da jesam, ali moj tata se samo nasmijao i rekao da su to vjerojatno glasine, da je Claude vjerojatno baš kao i bilo koji drugi poduzetnik. I da sigurno nije toliko loš, i da me, uostalom, vidio kako plešem s njim na božićnom balu.

 

– Plesali ste s njim?

 

– Samo jedan ples. Učinila sam to samo zato jer je sjedio za mojim stolom i nisam željela biti nepristojna kad me pitao. Nisam ga mogla podnijeti. Imao je buljave riblje oči, tanke brkove i debele, vlažne usne koje su pljuckale slinu dok se hvalio kako je započeo u poslovnom svijetu. U tome su sudjelovala dva brata, izumitelji, koji su upravo otkrili kvačice za hlačice.

 

– Kvačice za hlačice? Mislila sam da one oduvijek postoje.

 

– Ne, ne. U prošlosti su ljudi koristili dugmad kako bi vezali tregere. Ali kvačice su se, kad su izumljene, smatrale velikim napretkom u čovječanstvu. Kao, na primjer, pokretne stube ili električne četkice za zube. No. U svakom slučaju, nakon što su se vodenkonji riješili njegove braće, tako da su i njima obuli betonske čizme, Cliche je preuzeo njihov izum i postao beskrajno bogat. I zato on uvijek nosi tregere.

 

– Ali, nije li to malo čudno? – pitala je Lisa. – Niste ga mogli podnijeti, a ipak je on nekako bio toliko zaljubljen u vas, da se želio oženiti s vama nakon što vas je vidio samo jednom.

 

– Zaljubljen! – vrisnula je Juliette. – Cliche nema pojma što je ljubav. Postojao je samo jedan razlog zašto me želio oženiti: htio je postati plemić. Ako je u braku s baronesom, automatski bi postao barometar. Rekla sam to ocu, ali on je bio jasan. Rekao je da ćemo, ako ga odbijem, bankrotirati i biti izbačeni iz dvorca. I da se trebam otići presvući jer me baš te večeri Claude dolazi zaprositi.

 

– Grozno i odurno! Dvostruko – rekla je Lisa. – Što ste učinili?

 

– Zaključala sam se u sobu i razmišljala. I tad sam shvatila što moram učiniti.

 

– Što?

 

– Udati se za Viktora prije nego nas itko u tome spriječi. Jedini način da postane barometar je da bude prva osoba koja je oženila baronesu. Ukoliko čovjek oženi baronesu koja je ranije bila udana, to ga ne čini ništa plemenitijim od mazge i svakako mu ne daje za pravo koristiti titulu koja počinje s ‘barun’. Ako požurim i udam se za Viktora, za Clichea će biti prekasno i pustit će nas na miru. To je bio moj plan. Također, razmišljala sam o tome da će, s obzirom na to da je moćan zločinac, Cliche sigurno imati doušnike na cesti prema Italiji do koje smo željeli stići kako bismo se Viktor i ja oženili u potpunoj tajnosti. Zato sam se iskrala kroz prozor, otišla ravno u Hotel Frainche-Fraille gdje je Viktor živio, i zaprosila ga.

 

Lisa se nasmijala. – To mi je ispričao i Proktor. Kako ste ga točno zaprosili?

 

Juliette je slegnula ramenima. – Pokucala sam mu na vrata. Otvorio ih je i pozdravio me. Pitala sam ga: ‘Želiš li se oženiti za mene?’ On je rekao ‘da’, a ja sam rekla, onda uzmi kacigu, idemo se odmah vjenčati u Rim. Nisam mu ništa objašnjavala. Zaista mu nisam željela objašnjavati da ga moj otac, njegov budući punac, ne želi za zeta, i da me umjesto toga obećao nekom drugome.

 

– I što je profesor rekao?

 

– Viktor se samo nasmijao i učinio ono što sam rekla. Sjeli smo na motocikl i on je stisnuo gas. Od Pariza smo krenuli prema jugu, prema gorama Provanse i talijanskoj granici. Vozili smo cijelu noć, a bilo je hladno. Ali Viktor je imao šal, sam ga je ispleo na stroju za pletenje kojega je izumio, a šal je bio dugačak 19 metara pa smo ga omotali oko oboje.

 

– Kako… Slatko.

 

– Slatko, da. Ali znala sam da je dotad Cliche već uzbunio svoje vodenkonje. Nisam ništa rekla Viktoru. Zašto bih? On je bio tako dobro raspoložen, već samo bili daleko od Pariza, i uskoro je sve trebalo biti iza nas. Dok se sunce počinjalo penjati, prošli smo pored znaka s imenom sela, Viktor je primijetio benzinsku stanicu i usporio. Ja sam vikala iz prikolice da bismo trebali nastaviti, da se ne smijemo zaustavljati, i da možemo natočiti gorivo u Italiji, jer bili smo samo nekoliko kilometara od granice. Ali, motor i taj dugi šal koji je mahao na vjetru stvarali su toliku buku da me nije čuo. Pa je otišao do nekog velikog tipa u kombinezonu koji je imao cigaretu u kutu usana i bio naslonjen na jedinu pumpu. Iza njega je bio drugi tip koji je izgledao posve jednako kao ovaj prvi i koji se zibao u stolici i čitao časopis. Viktor je rekao: ‘Do vrha, molim’, i nije ni primijetio da sam se ja izvukla iz šala i sakrila se na dno prikolice.

 

– Zašto ste to učinili?

 

– Zato jer sam na znaku mogla pročitati ime sela u koje smo se dovezli. I kako su samo ta dvojica tipova izgledala. Imali su zube velike kao nadgrobni spomenik, i ogromne ralje. Izgledali su kao… 

 

– Nemoj mi reći – uzdahnula je Lisa. – Vodenkonji! Bili ste u selu Innebrede! Kako strašno!

 

– Tip je počeo ulijevati gorivo i cijelo vrijeme sumnjičavo gledao Proktora. Potom je preko ramena dozvao svog brata blizanca. ‘Hej! Što je šef rekao, kako taj tip profesor izgleda?’ ‘Visok, mršav, poput motke, i ima motorističke naočale’, odgovorio mu je brat ne dižući pogled s časopisa. Tipu je ime Proktor.’ Uplašila sam se, ne samo zato što je Cliche znao da sam pobjegla, nego je znao i s kim. U međuvremenu, Viktor, koji nije imao pojma o čemu se radi, sav se ozario. ‘Vau, pa vi ste čuli za mene? Mislim, znam za onaj članak u školskim novinama o mojoj kupki za putovanje kroz vrijeme, i znam da su i moju fotku objavili uz tekst, ali da me prepoznaju tako daleko od Pariza, pa…’ U tom trenutku, prekinula sam Viktora i prošaputala što sam se glasnije usudila. ‘Idemo! Brzo! Krenimo odmah!’ ‘Ali, dušo, Juliette, ovi dragi ljudi samo su htjeli…’ ‘Vozi! Inače ćemo propustiti dogovor sa svećenikom!’ ‘Pa ja morati platiti gorivo…’ Viktor nije primijetio da se približavaju vodenkonji, pa sam ja ustala u prikolici, nagazila na papučicu i dala gas što sam jače mogla. Motor je poskočio i propeo se prema naprijed. A ja sam ispala iz prikolice. Pala sam na glavu na asfalt, dok se crijevo od goriva izvijalo i plesalo po zraku, zalivši i vodenkonje i mene benzinom.

 

– Oh ne, oh ne! – uzviknula je Lisa i nagnula se naprijed toliko da je skoro prevrnula šalice za kavu. 

 

– O, da, oh da – rekala je Juliette i u zadnji tren spasila šalicu. – Vidjela sam sve zvijezde, ali sam ustala i počela trčati, zapravo posrtati, za motorom. Obojica vodenkonja bila su mi za petama. Pljucala sam gorivo i vikala za Viktorom, ali on me nije mogao ni vidjeti ni čuti. Vidjela sam ga kako se smije i nešto priča prikolici. Bio je uvjeren da sam još unutra i vjerojatno mu je bilo zabavno što smo odlučili odjuriti i ne platiti gorivo.

 

– O, ne!

 

– Mislila sam da sam gotova. Dvojica vodenkonja su se približavala. Onaj koji je bio u kombinezonu i pušio cigaretu, zgrabio me za kosu. Ali onda sam čula ‘puf’, i nestao je!

 

– Što se dogodilo?

 

– Cigareta i benzin, loša kombinacija. No, sad mi se približavao drugi. Iza sebe sam čula njegovo hroptanje. A Viktor nije usporavao. Umjesto toga,sve više i više se udaljavao od mene.

 

– Dvostruko – o, ne!

 

– Htjela sam odustati i onda primijetila Viktorov šal. Vukao se iza motocikla. Osjećala sam kako me vodenkonjevi prsti grabe za leđa. S posljednjim atomima snage skočila sam naprijed, zgrabila rub Viktorovog šala i držala se za njega čvrsto, kao da mi život ovisi o tome dok me on vukao.

 

– Ali, onda vas je vukao po betonu?

 

– Da. Taj asfalt odmah mi je napravio rupe na hlačama i peklo je da ne možeš vjerovati koliko. Pa sam se nekako osovila na noge i pete, tako da me vukao za sobom na motoru kao da skijam na vodi.

 

– To je nešto najgore što sam ikad čula!

 

– A, ne, to je u idućem dijelu – rekla je Juliette. 

 

– Viktor još uvijek nije primijetio što se događa. Ja sam taman gotovo otpustila šal kad smo ušli u zavoj i kretali ravno prema mostu. Uz most je bio znak na kojemu je pisalo Most Gustava Eiffela. Shvatila sam da mi je to posljednja prilika da uhvatim Viktora. Ne puštajući šal, pomaknula sam se do ruba ceste i prema znaku. U idućem trenu, i šal i ja smo se počeli zamotavati oko znaka. To mi je najbrža vožnja vrtuljkom ikad, u cijelom mom životu. Bila sam toliko ošamućena da sam se vrtjela u krug i kad sam ustala i vidjela Viktora kako leži nasred mosta. Motor se zaustavio malo dalje. Otrčala sam do mog ljubljenog Viktora. Lice mu je bilo potpuno plavo, siročiću, a oči iskolačene, pokušavao je govoriti, ali nije mogao izgovoriti niti jednu jedinu riječ…

 

– Je li bio povrijeđen?

 

– Ne. Samo mu se šal stisnuo oko vrata. Kad sam ga olabavila, mogao je opet disati i pričati. Istini za volju, prilično čudnim glasom kao što je ovaj…

 

Juliette ga je oponašala, govoreći visokim, kričavim glasom. – Juliette, što se dogodilo? 

 

Lisa se malo zahihotala. I Juliette.

 

– Rekla sam da nije bilo ništa, da ćemo sad ići u Rim i vjenčati se. Uhvatila sam ga za ruku i otrčali smo prema motociklu. Pokrenuo je motor, ali ventil mu je bio oštećen i Viktor je rekao da neće moći brzo voziti pa da se nada da bi svećenik ipak mogao malo pričekati. I tad sam vidjela široku, crnu limuzinu kako dolazi preko vrha brda prema mostu.

 

– Crna limuzina? – pitala je Lisa. – Vodenkonji!

 

– Limuzina je bila toliko široka da sam se na trenutak ponadala da će joj most biti preuzak. Jedva je uspjela izmanevrirati i popeti se na most, i kretala se ravno prema nama…To je sigurno bio kraj!

 

– Da, Lisa. Ovoga puta to je bio kraj. Sa slomljenim ventilom, nije bilo načina da ih potučemo do Italije. Ispod nas je bila duboka rijeka i znala sam što će vodenkonji napraviti ako nas uhvate zajedno.

 

– Da – rekla je Lisa bez daha. – Obuti vam betonske čizme i baciti vas s mosta. 

 

– Da Viktoru – rekla je Juliette. – Ali ne i meni. Mene će odvesti u Pariz, odjenuti mi vjenčanicu i odvesti me do crkve u kojoj će me Cliche čekati u fraku, i s tregerima, i onim odurnim tankim brkovima, čekajući da ja kažem ‘uzimam’ kako da bi se konačno mogao prozvati…BAROMETROM! 

 

Juliette je udarila rukom po stolu tako snažno da joj se kava s mlijekom prelila preko ruba šalice, a onda nastavila glasom na rubu suza: – Ali, također sam znala da, ako me vodenkonji uhvate, više neće brinuti o tome da uhvate i Viktora. Kad imaju mene, on im više nije bitan. I tako sam ja… Učinila sam ono što sam morala.

 

Juliette je gurnula ruku u torbicu i izvukla rupičić koji je bio tako bijel i pažljivo izvezan kako i priliči rupčiću jedne barunice. Pustila je jednu veliku, sjajnu suzu.

 

– Lagala sam Viktoru. Rekla sam mu da je to limuzina moga oca, da nas je on sigurno pratio i da moram otići do njega da porazgovaramo. I da Viktor treba požuriti, odvesti se preko granice s Italijom i čekati me tamo. On je prosvjedovao, ali ja sam inzistirala. Gurnula sam ga na motor, rekla mu au revoir – zbogom – i on je otišao.