Jo Nesbø: Čarobna kupka doktora Proktora (13.)
Foto: Per Dybvig; Ilustracija: Index
Waterloo
MRVA JE trepnuo u tami. Bio je mokar, uplašen, i još uvijek bez doručka. Uglavnom, dan mu nije baš počeo kako se nadao. I sad, povrh svega, ovo će biti najgori dan u francuskoj vojnoj povijesti, dan kada će ih desetkovati nesretni Englezi i jednako nesretni Nijemci.
Mrvine su se oči privikavale na mrak i vidio je da gromko hrkanje dolazi s kreveta koji se nalazi u središtu šatora. Pored kreveta je stolac s pažljivo složenom uniformom. Mrva je drhturio. Naravno da će mu uniforma biti prevelika, ali barem je suha. Tiho je izašao iz kade i prikrao se stolici, skidajući usput svoju mokru odjeću. Odijenuo je uniformu, i – zamislite samo – bila mu je taman!
Mrva je pogledao na krevet, prema čovjeku koji je ležao na leđima i hrkao otvorenih usta. Je li to stvarno veliki general i diktator, Napoléon Bonaparte? Pa, taj tip je sitan kao Mrva! No, nije bilo vremena da se sad razmišlja o tome. Mrva je žurno zakopčao svu tu sjajnu dugmad na uniformi, zakopčao remen sa sjajnom sabljom koja se malo vukla po podu i zgrabio čudni trokutasti šešir koji je bio postavljen na sjedalu stolice.
Kako na ovakvim modelima šešira uopće shvatiti koji je prednji, a koji stražnji dio? Nije imao vremena razmišljati ni o tome, jer Rašpi neće trebati puno vremena da iz tragova sapunica shvati gdje je. Stavio je šešir na glavu i iz džepa svojih mokrih hlača izvukao vrećicu s prdonautskim prahom. A onda se okrenuo. Netko iza njega je kihnuo. Ali, to nije bila Rašpa koja je još uvijek bila u kadi. Kihanje je dolazilo ispred šatora.
− Nazdravlje − čuo je glas ispred šatora. Mrva je s olakšanjem izdahnuo, otvorio vrećicu prdopraha, oprezno je prinio ustima hrkajućeg generala i istresao malo. Ali upravo je tad sitni čovjek izdahnuo, uz dugi i teški zvuk, i otpuhnuo prah ravno Mrvi u lice. Oči su mu stale suziti i prah mu je ušao u nos, i prije negoli se mogao suzdržati, Mrva je kihnuo. Kad je ponovo otvorio oči cijelo generalovo lice bilo je prekriveno prdonautskim prahom. Mrva je zadržao dah.
− I tebi nazdravlje − čuo je drugi glas kako kaže ispred šatora.
Tada je opet Napoléonovo hrkanje nadglasalo sve ostalo i Mrva je hitro iskoristio priliku kako bi mu nasipao još malo praha u usta. A tada je general prestao hrkati i Mrvi je prestalo raditi srce. Nekoliko sekundi, čuo se samo cvrčak, odnegdje izvana. Zatim je general opet počeo hrkati pa je počelo raditi i Mrvino srce. Mrva je znao da je sad samo pitanje strpljenja i odbrojavanja.
Pomaknuo se u dno šatora, zatvorio oči, pokrio uši rukama i počeo odbrojavati.
Šest-pet-četiri-tri-dva-jedan...
VUUUUUUUUUUUUUŠ!
Ispred šatora su stajala dvojica tjelohranitelja Napoléona Bonapartea. Obojica su bila u polusnu, a uz to su još i bili polugluhi od topova koje su, tijekom dugogodišnje vojničke karijere, slušali po cijele dane. Ali, obojica su skočila na noge kad su čuli taj ogromni prasak.
− Što je to, pobogu, bilo? − pitao je jedan od čuvara, skidajući pušku s ramena i nervozno pušući ispod svojih uvijenih brkova.
− Mislio sam da si opet kihnuo − rekao je drugi, skidajući pušku s ramena i nervozno pušući ispod svojih dugačkih i tankih Fu Manchu brkova.
− Vidi − rekao je Uvijeni, pokazujući na nebo. A tamo se, ispred velikog žutog mjeseca, ocrtavalo nešto što je letjelo prema drugoj strani ceste Bruxelles, prema strani gdje su Englezi postavili svoj kamp.
− Što je to? − pitao je Uvijeni.
− Da mislim da je to moguće, rekao bih ti da je to tip koji leti u pidžami − rekao je Fu Manchu. −Ali, s druge strane, tek smo u 1815. godini tako da ljudi još ne lete.
− Istina, istina. Ali možda bismo trebali provjeriti je li sve u redu sa Generatorom.
Podigli su šatorsko krilo i ušli. Ugledali su kako kroz rupu na šatoru prodire mjesečina, i kako na
njoj lepršaju djelići skupocjene posteljine.
− Što... − počeo je Uvijeni. Podigao je dugačku pušku s gotovo jednako dugačkim bajunetom, otrčao do kreveta i vrisnuo: − Generator nije ovdje!
− Nema ni njegovog popluna! − poviknuo je Fu Manchu.− Zdravo − rekao je Mrva i zakoračio na mjesečinu. Dvojica čuvara su se uspravila i stala mirno,
stavljajući puške sa strane.
− Oprostite, gospodine. Nismo vas vidjeli, gospodine Generatore! − vikao je Uvijeni.
− Mirno, vojnici! − rekao je Mrva. −Znate li što je bio onaj jaki udarac koji smo upravo čuli?
− Nemamo pojma, gospodine Generatore! – viknuo je Fu Manchu.
− To me Englezi pokušavaju ubiti. U mom krevetu je bila bomba. Srećom za Francusku da sam ja A tip osobe.
− A što?
− Rano ustajem. Upravo sam prao zube kad se ovo dogodilo.
− Molim? − rekao je Fu Manchu. − Ali, svi znaju da Francuzi nikad ne peru...
− Ušuti, Jacques − rekao je Uvijeni gledajući u tamu sa spremnom puškom. − Gdje su Englezi i kako su ovamo došli?
− Bio je samo jedan − rekao je Mrva. − I to je zapravo Engleskinja. Krije se u onoj kadi.
Obojica su se stražara okrenula i uperila oružje prema kadi za koju se činilo da je prazna.
− Mislio sam da se Francuzi ni ne kupaju − mrmljao je ispod svojih brkova Fu Manchu.
− Tiho, Jacques − prošaputao je Uvijeni. − Čuo si ga. Ona je Engleskinja.
− Šššš! − zapovijedio je Mrva. − Pripremite se za uhićenje!
Njih su trojica stajala, spremno, i gledala u kadu.
− A što čekamo? − pitao je konačno Uvijeni.
− Da ostane bez zraka i izađe na površinu – rekao je Mrva.
− Ne možemo je samo povući van? − pitao je Fu Manchu.
− Pa, mogli bismo pokušati − rekao je Mrva. − Ali, mi govorimo o velikoj engleskoj špijunki Nula Nula Sedam Rašpi Hari koja je u dvobojima već izbušila dvadeset i šest francuskih izazivača, koja je udavila udava i koja na benču diže više od četvorice Rusa.
Ali, ako baš želite, samo naprijed.
− Ma, ne − rekao je Uvijeni. − Ne žurimo, zar ne, Jacques?
− Može pričekati − rekao je Fu Manchu.
Dakle, sva trojica su i dalje stajala, spremno gledajući prema kadi.
− Ova žena ima jaka pluća − šapnuo je Fu Manchu.
− Kao dva vremenska balona − rekao je Mrva, koji je primijetio da mjesečina blijedi i da tama postaje sivkasta zbog rađanja zore.
Upravo se tad površina vode u kadi uzburkala i ona je ustala: bila je visoka i vitka u crnom kaputu, oči su joj bile širom otvorene, usta razjapljena i otkrivala su male, oštre grabežljive zube.
− Vau − rekao je Fu Manchu i odskočio od straha.
− Ne miči se, ti odurna vodena vještice − zarežao je Uvijeni. − Pucat ću ako ti se pomakne samo dlačica u nosu!
Rašpa je otvorila usta. Zatim ih je zatvorila. Pa otvorila, zatovorila i tako dalje. Ali se nije pomaknula.
− Stavite joj lisice! − vikao je Mrva.
− Lisi-što? − pitao je Uvijeni. I dalje je piljio i izgledao nervozno.
− Da, točno, to još nije izmišljeno − rekao je Mrva, češkajući se po tjemenu ispod tog čudnog šešira. − Onda uže. Zavežite englesku špijunku Nula Nula Sedam Rašpu Hari. Sad! To je, ovaj, naređenje!
Dvojica čuvara podignula su Rašpu koja se bacakala, vrištala i prosvjedovala. Izvukli su je iz kade i svezali tako da je izgledala kao klip kukuruza.
− Uf, koja vampirica − rekao je Uvijeni. Onda je skinuo svoju raspadnutu lijevu čizmu, izvukao probušenu lijevu čarapu i ugurao je Rašpi u usta.
Odjednom je sve bilo tiho.
− Što sad, Generatore?
− Pretražite je!
Uvijeni je učinio onako kako je Mrva rekao.
− Staklenka praha − rekao je. − Hm, miriše na jagode.
− Dobaci je ovamo − rekao je Mrva, hvatajući staklenku koja je poletjela zrakom. − I zatim je odvucite u tamnicu. Izumili smo tamnice, zar ne?
− Pa, hm, da − rekao je Fu Manchu, vukući Rašpu za noge. Dobro, za koturaljke. Izvukao ju je iz šatora.
− Dođi, moja lijepa špijunska damo.
− Bolje i ti idi s njim i drži je na oku – rekao je Mrva Uvijenom koji se nije dao smesti.
− Ali, Generatore, imamo zapovijed maršala Grouchyija da moramo cijelo vrijeme čuvati vas.
− Oh − rekao je Mrva. − Pa, ja odmah poništavam tu zapovjed. Konačno ja sam... Mislim, ja sam... Generator, zar ne?
Naravno, gospodine Generatore! Uvijeni je stao mirno, salutirao, okrenuo se i izašao iz šatora. Čim se šatorsko krilo spustilo, Mrva je odjurio prema kadi i u nju nasipao malo praha iz staklenke. Izvukao je sablju, gurnuo je u vodu i njome miješao tekućinu. Uskoro su se opet stvorili mjehurići. Mrva je zgrabio staklenku s vremenskom kupkom i popeo se na rub kade. Kanio je opet skočiti bombu, leći na dno kade i poželjeti povratak u hotel Frainche- -Fraille. Sad ga tamo sigurno već čekaju, Lisa, Doktor Proktor i Juliette Margarine. Claude Cliche bit će povijest i nikad nikoga od njih neće susresti. Mrva je savio koljena, spreman na skok.
− Puis-je entrer? − zahtijevao je strogi glas.
Mrva je pogledao prema gore. Na vratima šatora stajao je čovjek u uniformi, lijepoj skoro kao njegova. Čovjek je bio je mršav, visok, i na obrazu je imao ožiljak u obliku slova V.
− Dobro jutro, Generatore Napoléon.
− Mislim da još nije jutro − rekao je Mrva pa brzo nagurao staklenku s vremenskom kupkom u unutarnji džep uniforme.
Čovjek je ušao ravno u šator. − Čini se da vam malo sna dobro dođe, Generatore. Izgledate mlađe nego jučer.
− Oh, hvala vam puno − rekao je Mrva, pokušavajući shvatiti koji je najbrži način da ovaj tip opet ode. − Pretpostavljam da je to samo odjeća. Nova je, naravno.
− Dakle, to je Carevo novo ruho? − pitao je čovjek i uz smješak se uvalio u stolac.
− Jesam li ja car? − uzdahnuo je Mrva, šokiran. Čovjek se nasmijao. − To je do vas. Ali vaša zadnja zapovjed je bila da vas se oslovljava kao Generatora.
− To sam i pretpostavljao. Hm, zašto to želim?
− Niste valjda zaboravili? Ta je riječ kombinacija generala i diktatora. To je onda Generator, zar ne? Pa u redu, to je, strogo gledano, bila moja ideja. Kao i većina stvari ovih dana − uzdahnuo je muškarac, promatrajući svoje bijele rukavice. − Hoćemo li onda na posao?
− Na posao? − upitao je Mrva. − Kao što vidite, ja se još uvijek spremam. Nisam imao priliku ni doručkovati. Ako biste me mogli nekoliko trenutaka ostaviti samoga, gospodine..., gospodine...?
Čovjek je podigao obrvu. − To sam ja, maršal Grouchy.
− Da, naravno − rekao je Mrva. Smijeh mu je zvučao nervozno, a glas piskutavo. − Naravno, tako je, Emmanuel de Grouchy. Oprostite mi, imam toliko maršala...
− Imate samo dva − rekao je Grouchy zajedljivo. – A drugi je jučer umro od engleske bajunete. Ne činite se posve svoji, Generatore.
− Oh, uh, da. Dobro sam, doista − rekao je Mrva. − To je samo... Samo... Ovaj... Uh, ova kvačica za nos. Grouchy je ustao. − Ako ste završili s pranjem sablje, gospodine, imamo bitku koju moramo izvojevati, Generatore.
− Bitku? − pitao je Mrva, zbunjen. − Kakvu bitku?
− Britanska vojska navaljuje s druge strane ceste, Generatore. Zar niste nestrpljivi da krenemo?
− Jako nestrpljiv − rekao je Mrva, s knedlom u grlu.
− Pa, krenimo onda. Mi smo spremni.
− Tko je to točno ‘mi’? − upitao je Mrva i razmišljao treba li samo uskočiti u kadu. Ovaj tip ne odustaje.
− Vi, ja, vaš konj i... − povukao je vrata šatora na stranu − ... oko sedamdeset tisuća ljudi.
Mrva je u čudu razjapio usta. Pod ranim zrakama zore vidio je ispred šatora predivnog bijelog konja, osedlanog i spremnog. Ali nisu Mrvi zbog toga visjela usta. Iza konja, dokle god je oko moglo vidjeti, u stavu mirno, stajali su vojnici u plavnim uniformama, s puškama i bajunetama. Maršal Grouchy iskoračio je iz šatora.
− Pozdravite svog Generatora, ljudi! − viknuo je. Odgovor je bila sinkronizirana buka grla sedamdeset tisuća ljudi koja je odjekivala nad ravnicom: − Vive Napoléon! Vive la France!
Mrva je pogledao sapunicu ispred sebe. Još stigne...
− Jeste li spremni umrijeti za svoga Generatora, ljudi? − vikao je Grouchy.
− Oui! − vikali su vojnici.
Mrva je upravo savijao koljena i pripremao se za skok kad mu je polovicom mozga proletjela jedna misao. Nešto što je rekla Juliette. Ono da postoji samo jedna šansa da se promijeni povijest. Pa što? rekla je druga polovica. Bježi odavde, dok možeš! Mrva je bio spreman zaroniti u kadu. To jest, mislio je da je spreman. Bio je sklupčan u pripremi za još jedno skakanje poput bombe, ali tad se osvrnuo. I dalje je stajao na rubu. Ne može on to. Jednostavno, ne može.
Uzdahnuo je, skočio s ruba kade, gurnuo sablju natrag u korice i izašao iz šatora.
Vani ga je čekao vojnik koji ga je poveo do osedlanog bijelog konja. Nažalost, dok se penjao na konja, Mrvi je sablja završila među nogama i udarila ga toliko jako da se dubokim disanjem jedva nekako uspio smiriti, samo da ne bi počeo glasno vrištati. Nakon što je nekako uspio žmirkanjem otjerati suze iz očiju, primijetio je kako vojska od sedamdeset tisuća vojnika gleda u njega. To je stotinu i četrdeset pari očiju. Minus oni koji su izgubili jedno ili oba oka u bitkama u Rusiji i Prusiji, naravno. Ali, svi ti bezoki, jednooki i dvooki vojnici imali su nešto zajedničko. Svi su djelovali vrlo kruto i čvrsto, trbusi su im bili uvučeni, a ramena zabačena.
− Na mjestu voljno − viknuo je Mrva.
Sedamdeset tisuća ljudi izdahnulo je u isto vrijeme, opustilo ramena i naslonilo se na svoje puške.
Hm, pomisli Mrva. Fascinantno. Pitam se što bi se dogodilo da sam...
− Smješak! − viknuo je Mrva.
Pred njim se ukazalo sedamdeset tisuća malo zbunjenih osmijeha.
− Skok! − viknuo je Mrva.
Sedamdeset tisuća ljudi je skočilo i zemlja se zatresla.
S mjesta na kojem je sjedio, još uvijek stežući u ruci staklenku s vremenskom kupkom, Mrva je morao priznati kako mu je taj prizor bio prilično kul. Morao je priznati i da mu se činilo kako bi se lako naviknuo na zapovijedanje sedamdeset tisuća ljudi. Pogotovo ako bi prije toga mogao doručkovati. Do njega je na svom konju dojahao maršal Grouchy.
− Vaš šešir, gospodine... − prošaptao je maršal rubom usana.
− Da? − rekao je Mrva.
− Stavili ste ga naopako.
− Naopako?
− Vrh treba biti naprijed, Generatore. Ovako izgleda malo... Pa eto, glupavo.
− Koješta − rekao je Mrva. − Ako ja mogu odlučiti treba li me se oslovljavati kao cara i treba li sedamdeset tisuća ljudi skočiti, valjda onda mogu odlučiti i na koju stranu će mi biti okrenut šešir. Zar ne, Grouchy?
Koža na licu maršala Emmanuela de Grouchyija je problijedila i izgledala je kao nategnuta.
− Zar ne? − ponovio je Mrva glasnije.
− Uh, da, gospodine Generatore − rekao je Grouchy poslušno, ali Mrva je mogao vidjeti kako mu se čeljust stišće od bijesa. − Možda biste trebali dati postrojbama malo inspiracije prije bitke.
− I hoću − rekao je Mrva i okrenuo se prema svojoj vojsci. Duboko je udahnuo i pustio da mu glas odjekuje kroz mirno jutro: − Moji dragi, hrabri i odani ljudi!
− Oui! − navijali su vojnici.
− Već se dugo borimo − vikao je Mrva.
− Oui! − vikali su i vojnici.
− Možda neki misle i previše.
− Oui! − vikali su vojnici, iako su se na te riječi neki počeli pogledavati.
− Mnogi od nas nisu doručkovali! − vikao je Mrva.
Ljudi su viknuli – oui − ali ovaj put manje ushićeno. Gomilom vojnika krenuo je žamor. Krajičkom oka, Mrva je vidio kako mu se približava konj maršala Grouchyija.
− A zbog čega se mi zapravo borimo i umiremo? − vikao je Mrva. − Pa, zbog mene, sitnog Generatora, kako bih imao malo više zemalja kojima mogu vladati!
Nekoliko ljudi je uzviknulo − oui! − dok su ga ostali nijemo gledali.
− Zašto je to tako časno umrijeti za cara i domovinu, kada car i domovina od vas žele jedino da im pomognete, a nikada nije obratno?
Grouchyijev glas prosiktao je pored Mrve: − Što vi mislite da radite, budalo jedna! Sve ćete uprskati!
Ali Mrva nije prestao: − Evo. Sad smo u malenoj zemlji koja će se za nekoliko godina zvati Belgija.
Neće pripadati ni Francuzima, niti Englezima, nego nekim mirnim farmerima koji će vladati sami sobom, svakih nekoliko godina birati premijera, raditi pommes frites i natjecati se u biciklističkim utrkama. Pa koji je onda smisao cijelog ovog puškaranja, pucanja na druge vojnike koji se bore na strani nekog drugog glupog kralja koji misli da je zabavno imati što je više zemlje moguće, ali zapravo ga nije nimalo briga jesu li njegovi podanici sretni i imaju li što za doručak?
Osim Mrvinog glasa i cvrčka koji se češao po svojim nožicama, na poljima Waterlooa vladala je potpuna tišina.
− Imam prijedlog! − vikao je Mrva. − A to je da svi odemo kućama na doručak!
− Oui! − uzviknuo je jedan jedini vojnik, negdje u sredini polja.
− Vi ste ludi! − prosiktao je Grouchy i čvrsto vukao uže dok mu se konj propinjao. − Ja vam oduzimam zapovjedništvo, Generatore!
− Predlažem... − vikao je Mrva zbunjenim vojnicima − mislim, ne naređujem, nego predlažem, sljedeće: spustite puške, odmarširajte doma, zagrlite žene i djecu. I nemojte pušiti u krevetu!
− Oui! − viknulo je još nekoliko muškaraca.− Vježbate! − urlao je Mrva. − Izlazite na slobodne izbore i vežite se pojasevima u vožnji!
− Oui! − još je više ljudi vikalo.
− I ne bojte se da će nas ljudi kod kuće nazivati kukavicama − povikao je Mrva. − Maršal Grouchy mi je obećao da će reći kraljevskom dvoru u Parizu da smo se borili poput idiota, ali da smo morali uzmaći pod jačom silom!
Grouchyijev konj se tako divlje propinjao da je uplašeni maršal sjašio s njega i sletio na stražnjicu.
− I? Što kažete? − vikao je Mrva. − Idemo li KUĆI?
Ovoga puta je odgovor bio tako glasan i zajednički da se nebo iznad Waterlooa gotovo savinulo, a Englezi na drugoj strani ceste pomislili su da Francuzi ispaljuju prvu topovsku salvu. Ili možda drugu, jer su ranije ispalili onog čudnog malog čovjeka u spavaćici, toliko ludog da je tvrdio da je Napoléon!
− OUI! − navijali su francuski vojnici. − OUI!
− Dobro! − vikao je Mrva. − Ali nećete nikome reći što se zapravo dogodilo ovdje u Waterloou. Jel´ može?
− Dogovoreno! − uzvratilo je sedamdeset tisuća vojnika.
− Marš kući − vikao je Mrva, i dok je okretao konja čuo je kako puške udaraju u tlo iza njega.
Ali ispred sebe je vidio maršala Emmanuela de Grouchyja.
− Što vi to radite? − zarežao je maršal, trljajući trticu. − Jeste li vi to upravo otkazali Bitku kod Waterlooa?
− Pa što i da jesam? − pitao je Mrva i zijevnuo.
− Tuži me.
− Tuži me? Izvest ću vas pred vojni sud! − rekao je Grouchy tako ljutito da su mu zjenice podrhtavale.
− U redu − rekao je Mrva, spuštajući se iz sedla.
− Nakon moje jutarnje kupke.
Požurio je u šator, ali uspio je na rub kade staviti samo jednu nogu, kad ga je nešto oštro ubolo u leđa. Okrenuo se i našao licem u lice sa Grouchyjem koji je držao mačetu. Mrva je opsovao; vrh smrtonosne oštrice stajao mu je točno između očiju, samo nekoliko milimetara od čela.
− Reci mi − rekao je Grouchy. − Jesi li ti stvarno Napoléon? Skini tu stvar s nosa da mogu vidjeti.
− Priprema! − Mrva je naredio. − Skok!
No, njegove oštre naredbe nisu imale učinka na maršala.
− Stražo! − vikao je Grouchy ne skidajući pogled s Mrve. − Stražo, dolazite odmah ovamo!
− Je li netko zvao? − pitali su Uvijeni i Fu Manchu koji su ušli u šator i stali iza Grouchyja.
− Uhitite ovu varalicu! − vrištao je maršal.
− Zavežite ga i roštiljajte iznad vatrice dok ne prizna da je engleski špijun. Zatim ćemo ga objesiti na najbliže drvo.
− U redu − uzdahnuo je Uvijeni. − Čovječe, samo rad, rad, rad i rad.
− A kakvog smisla ima to prženje? − uzdahnuo je Fu Manchu. − Zašto ga odmah ne objesimo? Nismo još doručkovali...
− Na posao! − zaurlao je Grouchy.
− Da, gospodine maršale − uzdahnuli su i okrenuli se prema Mrvi.
− Čekajte! − viknuo je Mrva. − Maršal je taj kojeg treba svezati.
− Zanimljivo − rekao je Uvijeni i zastao. − I što još?
− Trebalo bi ga golicati po tabanima ptičjim perjem dok ne kaže da će biti malo pristojniji. A onda ga s porukom poslati mami.
− Odmah ga zavežite! − vikao je Grouchy. − Ili ću i vas objesiti!
− Oh, ma nemoj... − rekao je Uvijeni i zamahnuo puškom tako da je ona sad bila uperena u maršala. Grouchy je poblijedio. − Čujte me, moji dobri ljudi − rekao je. − Postat ćete poručnici ako učinite kako kažem. Zamislite to: bit ćete časnici francuske vojske. I osim toga, pristat ću na to da vas ne objesim. Što kažete?
Uvijeni i Fu Manchu su se pogledali. Zatim u maršala. I konačno u Mrvu.
− Što vi kažete, Generatore? Imate li bolju ponudu?
− Da − rekao je Mrva, kopajući po uhu lijevim kažiprstom. − Doručak. Svježe pečeni kruh s marmeladom od jagoda.
− Svježi kruh − ponovio je Uvijeni, gledajući Fu Manchua.
− Marmelada od jagoda? − ponovio je Fu Manchu, gledajući Uvijenog.
− Slušajte, moji dobri ljudi... − rekao je Grouchy.
Ali to je bilo sve što je stigao reći jer mu je u idućem trenutku u usta ugurana čarapa s rupama. I nakon nešto vremena koliko je trebalo da ga se veže, i on je pretvoren u klip kukuruza.
− Odvedite ga van i škakljajte − rekao je Mrva i počeo otkopčavati uniformu.
− I bilo bi super, dečki, ako biste mi mogli na vrata objesiti znak ‘Ne uznemiravaj!’ jer se sad idem okupati.
Tog dana, Englezi i vojvoda od Wellingtona nisu naišli ni na kakav otpor na Waterloou. Umarširali su ravno u francuski napušteni kamp. Tamo su pronašli bezbrojne napuštene puške i topove, kao i tamnicu u kojoj je bila napola luda žena s drvenom nogom i dugim crnim balonerom, te šator na kojemu je visio natpis ‘Ne uznemiravaj!’ na francuskom. Englezi su inače jako fini ljudi i inače sigurno ne bi ignorirali taj natpis, ali kako ne znaju francuski, ušli su ravno u šator. Ali tamo su pronašli samo kadu u kojoj su nestajali posljednji mjehurići sapunice.
− Ovo je sramota! − rekao je vojvoda od Wellingtona svojim časnicima pa bijesno nogom raspalio u kadu. − Evo me tu, nadao sam se da ću biti junak, s ogromnim brojem žrtava na obje strane. A sad smo pobijedili bez ispaljenog metka.
Jedan od Wellingtonovih službenika šapnuo mu je nešto u uho.
− Jolly good! − uzviknuo je Wellington. – Upravo mi je sinulo! Slušajte, kad se vratimo kući, reći ćemo kraljevskom dvoru da smo se hrabro borili i smlavili te Francuze. Reći ćemo da je ovo najveća bitka koja se ikada vodila! A onaj mali čudni Francuz u spavaćici koji je pao s neba i za sebe tvrdi da je Napoléon – pa i reći ćemo da je Napoléon!
Vojvoda se glasno nasmijao. − I onda ćemo ga otpremiti na neki izolirani otok tako da nas ne može razotkriti ako ikada više dođe k sebi! – Vojvoda se nagnuo prema svojim časnicima i urotnički šapnuo. − I nitko nikome ne smije reći što se zapravo dogodilo ovdje kod Waterlooa. Dogovoreno?
Svi su časnici uglas odgovorili: − Dogovoreno!
Mrva je sjedio na stolici pokraj kade u hotelu Frainche-Fraille. Na sebi je imao prevelike hlače i košulju koju je posudio od Madame Trottoir s recepcije. Ali barem je ta odjeća bila suha, za razliku od pokisle uniforme u kojoj je stigao i koja je sad visila preko stolca, dok se s nje cijedila voda.
Mrva je položio glavu na ruke i tužno se zagledao u tamnu vodu. Nema nikoga! Potpuno je sam. Osim sedmonožnog peruanskog pauka usisača nazvanog Pero koji sjedi u čašici za četkicu za zube, pored tube Doktor Prokrotovog Brzodjelujućeg Super Ljepila, na polici pored ogledala. Pero je tiho slušao i naizgled suosjećao s Mrvom koji je na rubu očaja ponavljao:
− I što sad trebam učiniti? Ne mogu više ovako. Znaš što želim? Vratiti se u vrijeme kad smo se doselili u Topničku ulicu i nikad više ne susresti ni Lisu niti Doktora Proktora! Pa, ja mogu naći različite prijatelje koji će mi stvarati puno manje problema!
Mrva je razmišljao o tome.
− Dobro, možda ni ne bi bih našao neke druge prijatelje. Ali radije bih bio sam nego... Dobro, sam, ovako kao što sam sad. Žao mi je što to moram reći, Pero, ali zapravo i nisi neko društvo.
Mrva je udario po kadi tako da je duboko zahučala, poput podmornice. Zatim je skočio sa stolice, napustio kupaonicu i uvukao se u krevet.
Prije nego što je zaspao, posljednja misao bila mu je da će sutra svakako doručkovati.
Taman je bio usred sna u kojem je sanjao pečena jaja sa žumanjcem na vrhu, kad se odjednom probudio. Nešto se čuje. Dolazi iz kupaonice.Mjehurići... Kao da dolaze iz dubine, dubine vode, prostora i vremena... Kao da je nešto stiglo! U vremenskoj kadi? Mrva se uspravio u krevetu i gledao u mrak prema kupaonici, slušajući kako mu srce lupa. Ali, nije bilo drugih zvukova.
Oprezno je pozvao: − Lisa?
Glas mu je u mraku zvučao golo i osamljeno.
Pogotovo jer nije bilo odgovora. − Doktor Proktor?
Još uvijek nema odgovora.
− Juliette?
Ništa.
Mrva se sklupčao ispod pokrivača. Nije imao želju pozvati četvrto ime, nije o njemu želio ni misliti. Jer čak su i njegove misli mucale na pomisao o R-RRašpi. Ležao je tako nekoliko minuta. Ništa se nije dogodilo. A za dečka poput Mrve, samo je jedna stvar gora od stvarno zastrašujućih stvari. A to je kad se ništa ne događa. Zato je izjurio iz kreveta, tek napola odjeven potrčao do stolice na kojoj je bila modra uniforma, izvukao sablju iz pojasa, na vršcima prstiju došao do kupaonice i otvorio vrata viknuvši: −Banzai, Englisher Schweinhund!
Mrva je uletio zamahnuvši sabljom i raskomadao mrak u tri, četiri, da, možda čak i pet komada. Sve dok nije bio siguran da je oko njega mrak i da je sve oko njega isjeckano na komadiće, nije se usudio upaliti svjetlo. Iz čaše za četkice za pranje zubi na polici ispod ogledala vidio je kako ga Pero gleda u strahu sa svojim crnim spojenim očima. Ali, inače nije bilo ničega, barem ničega čega nije tamo bilo prije negoli je otišao u krevet.
Krivo.
U nepomičnoj vodi u kadi plutala je prazna boca s plutenim čepom. Pogledao ju je malo pobliže.
Ponovo krivo: uopće nije bila prazna.
Mrva je izvadio bocu, zario zube u čep i vukao sve dok se nije čulo ‘plop’. Zatim je okrenuo bocu naopako, zatresao je, sve dok na pod kupaonice nije pao komad papira. Razmotao ga je i pročitao. Oči su mu preskočile do dna. Osmijeh mu se širio licem.
Bilo je to pismo od Lise.
− Pa, dobro, Pero, prijatelju moj stari − rekao je, podižući pismo i gledajući ga u ogledalu – opet posao. Žao mi je što ću te lišiti mog društva, ali nove avanture zovu. Reci mi, što ti znaš o Francuskoj revoluciji i odrubljivanjima glave?
Nova poglavlja ovog senzacionalnog dječjeg besteselera kojeg vam je omogućio Fokus čitajte ponedjeljkom i petkom u 21 sat u rubrici Mame.
bi Vas mogao zanimati
Izdvojeno
Pročitajte još
bi Vas mogao zanimati