Foto: Fokus, Ilustracija Index

Dvadeset i peto poglavlje

Vlasništvo

Ona će biti tamo.
Bilo bi pogrešno pojaviti se.
Bilo bi nelagodno.
Ona će biti tamo.
Što ako je netko zamoli za ples?
Što ako upozna svojeg budućeg muža, a ja budem tome
nazočio?
Ona me ne želi vidjeti.
Možda ću se napiti i napraviti nešto što će je naljutiti.
Možda će se ona napiti i napraviti nešto što će mene
naljutiti.
Ne bih trebao otići.
Moram otići.
Ona će biti tamo.
U glavi sam navodio razloge ‘za’ i ‘protiv’ toga da odem
na tulum za Valentinovo, i stalno sam se vraćao na isti
zaključak: moram vidjeti Abby. Ona će biti tamo.
Shepley se spremao u svojoj sobi. Otkako su se on i Ame-
rica konačno pomirili, jedva da je razgovarao sa mnom.
Dijelom zato jer su sve vrijeme provodili zatvoreni u njego-
voj sobi, nadoknađujući izgubljeno, a dijelom stoga što me
još uvijek krivio za to što su pet tjedana proveli razdvojeni.
America nije propuštala nijedan trenutak da mi stavi do
znanja koliko me mrzi, naročito otkako sam posljednji put
slomio Abbyno srce. Nagovorio sam Abby da prestane izla-
ziti s Parkerom i pođe sa mnom na borbu. Naravno, želio
sam je tamo, ali pogriješio sam priznajući kasnije da sam je
pozvao prvenstveno zato kako bih pobijedio na jebenom
natjecanju. Želio sam da Parker zna kako je on ne posjeduje.
Abby je slutila da sam iskoristio njezine osjećaje i bila je u
pravu.
Zbog svega toga osjećao sam se krivim. A dogodilo se i
da je Abby bila napadnuta na mjestu na koje sam je odveo i
zbog toga je više nisam mogao pogledati u oči. Kad smo na
kraju svega jedva izbjegli da nas uhvati policija, bilo je jasno
da sam sjebao stvar.
Bez obzira na moje stalne isprike, America je provodi-
la dane u stanu, gledajući me ubojitim pogledom i često
dobacujući drske primjedbe. No, unatoč svemu, bilo mi je
drago što su se njih dvoje pomirili. Da nisu, Shepley mi to
vjerojatno nikad ne bi oprostio.
„Idem“, rekao je Shepley. Ušao je u moju sobu dok sam
sjedio u boksericama, i dalje dvojeći što napraviti. „Pokupit
ću Mare u domu.“
Kimnuo sam glavom. „Ide li Abby?“
„Da. S Finchom.“
 Uspio sam se jadno osmjehnuti. „Trebam li se zbog toga
bolje osjećati?“
Slegnuo je ramenima. „Ja bih.“ Pogledao je po mojim
zidovima i pokazao glavom. „Ponovo si stavio slike.“
Osvrnuo sam se i kimnuo. „Ne znam. Nije mi se činilo u
redu da stoje u donjoj ladici.“
„Pretpostavljam da se vidimo kasnije.“
„Hej, Shep?“
„Da?“ rekao je, ne okrećući se.
„Zaista mi je žao, prijatelju.“
Uzdahnuo je. „Znam.“
Čim je otišao, ušao sam u kuhinju i natočio u čašu osta-
tak viskija. Tekućina boje jantara čekala je mirno u čaši kako
bi mi ponudila utjehu.
Iskapio sam piće, zatvorio oči i počeo razmišljati o tome
da odem do trgovine. No, u čitavom svemiru nije bilo
dovoljno viskija da mi pomogne donijeti odluku.
„Jebiga“, rekao sam i zgrabio ključeve motora.
Svratio sam u Ugly Fixer Liquor, pa se odvezao Harleyem
preko pločnika i parkirao u dvorištu kuće bratstva. Tu sam
i otvorio netom kupljenu bocu od pola litre. Kad sam popio
dovoljno, imao sam hrabrosti ući u Sig Tau kuću.
Bila je sva u ružičastom i crvenom; sa stropa su visjeli
jeftini ukrasi, a po podu su rasute šljokice. Iz zvučnika u
prizemlju basovi su odzvanjali kroz čitavu kuću, prigušuju-
ći smijeh i razgovor.
Bilo je mjesta samo za stajanje, pa sam se morao probiti
kroz gomilu parova, pogledom tražeći Shepleya, Americu,
Fincha ili Abby. Ponajprije Abby. Nije bila u kuhinji niti u
bilo kojoj drugoj prostoriji. Nije je bilo ni na balkonu pa sam
se uputio dolje. Ostao sam bez daha kad sam je ugledao.
Glazba je bila spora, a njezin anđeoski osmijeh bio je
uočljiv čak i u tom mračnom podrumu. Rukama  je obgrlila
Fincha oko vrata, a on se nespretno klatio u ritmu glazbe.
Noge su me same ponijele naprijed i prije nego što sam
shvatio što radim, ili zastao da razmislim o posljedicama,
bio sam nekoliko centimetara udaljen od njih.
„Finch, smijem li se ubaciti?“
Abby je zastala, a u očima joj je bljesnulo prepoznavanje.
Finchev pogled letio je između mene i Abby. „Naravno.“
„Finch“, prosiktala je dok je odlazio. Privukao sam je k
sebi i zakoračio.
Nastavila je plesati, ali me držala na najvećem mogućem
odstojanju. „Mislila sam da nećeš doći.“
„Nisam namjeravao, ali znao sam da ćeš biti ovdje.
Morao sam doći.“
Očekivao sam da će brzo pobjeći i svaki trenutak koji je
provela u mojem naručju činio mi se kao čudo. „Izgledaš
divno, Golube.“
„E, ajde nemoj.“
„Nemoj što? Reći ti da si divna?
 „Samo... zašuti.“
 „Nisam loše mislio.“
„Hvala“, prekinula me.
„Ma, ne... Izgledaš divno. Stvarno to mislim. Ali govorim
o onome što sam rekao u sobi. Neću ti lagati.Uživao sam u
tome što sam te odvukao sa spoja s Parkerom...“
„To nije bio spoj, Travis. Samo smo jeli zajedno. On više
ne želi imati posla sa mnom, zahvaljujući tebi.“
„Čuo sam. Žao mi je.“
„Ne, nije.“
„U... u pravu si“, rekao sam, zamucavši kad sam primije-
tio da se počela ljutiti. „Ali ja... To nije bio jedini razlog zašto
sam te odveo na borbu. Želio sam te tamo, pokraj sebe,
Golube. Donosiš mi sreću.“
„Ne donosim ja tebi ništa.“ Ošinula me pogledom.
Smrknuo sam se i zastao usred koraka. „Ti si mi sve.“
Usne su joj se stisle u crtu, ali pogled joj se smekšao.
„Ti me zapravo ne mrziš... Zar ne?“ pitao sam.
Okrenula se i napravila još veći razmak između nas.
„Ponekad bih voljela da te mogu mrziti. Sve bi bilo puno
jednostavnije.“
Oprezno sam se nasmijao.
„Pa onda, što te više ljuti? To što me želiš mrziti, ili to
što znaš da ne možeš?” Bijes joj se odmah vratio. Progu-
rala se pored mene i potrčala stepenicama prema kuhinji.
Stajao sam sâm nasred podija, zbunjen i zgađen time što
sam nekako ponovo uspio pokrenuti njezinu mržnju prema
meni. Svaki pokušaj razgovara s njom djelovao je beznadež-
no. Svaki naš susret samo je postajao sve veća lavina sranja
u koje se pretvorio naš odnos.
Popeo sam se stepenicama i stao u red za pivo, proklinju-
ći svoju pohlepu i praznu bocu viskija koja je ležala negdje
na travnjaku ispred Sig Tau kuće.
Nakon što sam sljedeći sat proveo u ispijanju piva i vođe-
nju dosadnih, pijanih razgovora s braćom i njihovim djevoj-
kama, pogledao sam u Abby, u nadi da ću uhvatiti njezin
pogled. Gledala me, ali je brzo svrnula pogled. America se
izgleda trudila oraspoložiti je, a onda joj je Finch dotaknuo
ruku. Očito je bio spreman krenuti doma.
Popila je brzim gutljajem ostatak piva, a onda uhvatila
Fincha za ruku. Napravila je dva koraka, a potom se ukočila
kad se začula pjesma uz koju smo plesali na njenom rođen-
danu. Zgrabila je Finchevu bocu i otpila još jedan gutljaj.
Nisam bio siguran progovara li to viski, ali nešto u nje-
nom pogledu reklo mi je da su joj uspomene koje je pjesma
pokrenula, bile bolne isto toliko koliko i meni.
Još me voli. Mora.
Jedan se brat naslonio pored nje na šank i nasmiješio joj
se.
„Hoćeš plesati?“
Bio je to Brad i, premda sam znao da je vjerojatno upravo
primijetio njezin izgubljeni izraz i pokušavao je razveseliti,
dlake na vratu su mi se nakostriješile. Baš kad je odmahnula
glavom da kaže ne, našao sam se kraj nje i moja su se glupa
jebena usta pokrenula, prije nego što sam ih uspio zaustavi-
ti. „Pleši sa mnom.“
America, Shepley i Finch su se zagledali u nju, čekajući
odgovor, nestrpljivi kao i ja.
„Pusti me na miru, Travis“, rekla je i prekrižila ruke.
„To je naša pjesma, Golube.“
„Mi nemamo pjesmu.“
„Golube...“
 „Ne.“
Pogledala je u Brada i usiljeno se osmjehnula. „Možemo
plesati, Brad.“
Bradove su se pjegice razvukle u osmijeh i pokazao je
Abby rukom da ga povede niza stepenice.
Zateturao sam unatrag, osjećajući kao da me upravo
opalio u trbuh. Mješavina bijesa, ljubomore i tuge ključala
je u meni.
„Zdravica!“ viknuo sam i popeo se na stolicu. Dok sam
se penjao, oteo sam nečije pivo i podigao ga ispred sebe. „Za
kretene!“ viknuo sam i pokazao na Brada. „I za djevojke
koje slamaju srca.“ Naklonio sam se Abby. Grlo mi se ste-
gnulo. „I za jebeni, potpuni užas, kad izgubiš najbolju pri-
jateljicu zato što si bio dovoljno glup da se zaljubiš u nju.“
Nagnuo sam pivo, ispio ono što je ostalo i bacio bocu na
pod. Nije se čulo ništa osim glazbe koja je treštala u podru-
mu i svi su, zbunjeni, buljili u mene.
Abbyna brza kretnja privukla mi je pozornost. Zgrabila
je Brada za ruku i povukla ga na stepenice prema plesnom
podiju.
Skočio sam sa stolca i krenuo prema podrumu, ali She-
pleyeva šaka me zgrabila za prsa. „Moraš prestati“, rekao je
prigušenim glasom. „Ovo će loše završiti.“
„Ionako će završiti, pa što onda?“ progurao sam se
pored Shepleya i sišao niza stepenice do podruma, gdje su
Abby i Brad plesali.
Ona lavina bila je prevelika da bi se zaustavila, pa sam
odlučio kotrljati se s njom. Nije sramota dati sve od sebe.
Nismo više mogli biti prijatelji i zato sam poželio da je
barem natjeram da me zamrzi.
Progurao sam se između parova na plesnom podiju i
zaustavio se ispred Abby i Brada.
„Sad ja preuzimam.“
„Ne, ne preuzimaš. Isuse!“ rekla je Abby i spustila glavu
od srama.
Pogledao sam Brada. „Ako se ne odmakneš od moje
djevojke, iščupat ću ti jebeni grkljan. I to ovdje, na plesnom
podiju.“
Činilo se da Brad brzo razmišlja, jer su mu oči nervozno
prelazile s mene na njegovu plesnu partnericu. „Žao mi je,
Abby“, rekao je i odmaknuo ruke. Krenuo je uza stepenice.
„Ono što trenutno osjećam prema tebi, Travis... nije dale-
ko od mržnje.“
„Pleši sa mnom“, molio sam, trudeći se da održim rav-
notežu.
Pjesma je završila, a Abby je uzdahnula. „Idi, popij još
jednu bocu viskija, Trav.“ Okrenula se u namjeri da zapleše
s jedinim solo tipom na podiju.
Ritam je bio sve brži, a sa svakim novim taktom, Abby
se približavala svom novom plesnom partneru. David, tip
iz bratstva koji mi je bio najmanje drag, plesao je iza nje i
uhvatio je za bokove. Smijali su se obojica dok su je tako
držali u sendviču, a ruke su im bile posvuda po njenom
tijelu. David ju je zgrabio za bokove i zabio se u njeno dupe.
Svi su buljili. Umjesto da osjećam ljubomoru, ja sam se osje-
ćao krivim. Na to sam je sveo.
U dva brza koraka sagnuo sam se i uhvatio rukom
Abbyne noge, pa je prebacio preko ramena i odgurnuo
Davida na pod, zato što je takav kretenski oportunist.
„Spusti me!“ vikala je Abby udarajući šakama u moja
leđa.
„Neću ti dopustiti da se sramotiš zbog mene“, zarežao
sam, preskačući po dvije stepenice odjednom.
Svi su nas gledali dok sam prolazio s Abby koja me uda-
rala i vrištala dok sam je nosio po kući.
„Ne misliš li“, rekla je dok se borila, „da je ovo sramoće-
nje? Travis!“
„Shepley! Je li Donnie vani?“ viknuo sam, braneći se od
njezinih ruku koje su mlatarale uokolo.
„Hm... da“, rekao je.
 „Spusti je!“ viknula je America, krenuvši prema nama.
„America“, rekla je Abby, cvileći, „nemoj samo stajati!
Pomozi mi!“
Americine su se usne izvile u osmijeh. „Vas dvoje izgle-
date smiješno.“
„Hvala ti puno prijateljice“, rekla je Abby, ne vjerujući.
Kad smo bili vani, borila se još žešće. „Spusti me, jebote!“
Krenuo sam prema Donniejevom automobilu koji je bio
tamo, otvorio stražnja vrata i ubacio Abby unutra.
„Donnie, ti si večeras vozač za pijance?“ Donnie se okre-
nuo, nervozno gledajući kaos sa svoga vozačkog mjesta.
„Da.“
„Moraš nas odvesti u moj stan“, rekao sam dok sam sje-
dao pored nje.
„Travis... Ne mislim da...“
„Učini to, Donnie ili ću te raspaliti šakom u glavu,
kunem ti se Bogom.“
Donnie je odmah ubacio auto u brzinu i krenuo. Abby je
uhvatila kvaku. „Ne idem u tvoj stan!“
Zgrabio sam joj prvo jedan, pa drugi zglob. Nagnula se i
zabila mi zube u podlaktice. Boljelo je za poludjeti, ali samo
sam zatvorio oči. Kad sam bio siguran da mi je progrizla
kožu i kad sam počeo osjećati kao da mi je netko prostrijelio
ruku, zarežao sam da otjeram bol.
„Ma, napravi najgore što znaš, Golube. Dosta mi je više
tvojih sranja.“
Pustila me mlateći oko sebe i pokušavajući me udariti,
više zbog toga što je uvrijeđena negoli zato da mi pokuša
pobjeći. „Mojih sranja? Pusti me iz jebenog auta!“
Uhvatio sam joj zglobove i privukao je bliže. „Volim te,
jebote! Ne ideš nikamo dok se ne otrijezniš i dok ne odluči-
mo što ćemo!“
„Ako netko ne zna što želi, to si svakako ti, Travis!“
Pustio sam joj ruke, a ona ih je prekrižila, dureći se cije-
lim putem do stana. Kad se automobil zaustavio, Abby se
nagnula naprijed. „Donnie, možeš li me odvesti doma?“
Otvorio sam vrata i povukao je za ruku, a zatim je pono-
vo prebacio preko ramena.
„Laku noć, Donnie“, rekao sam i ponio ju uza stepenice.
„Nazvat ću tvog tatu, samo da znaš!“ povikala je.
Morao sam se nasmijati. „A on će me vjerojatno potapšati
po ramenu i reći mi kako je bilo krajnje vrijeme!“
Otimala se dok sam vadio ključeve iz džepa. „Prestani,
Golubice, ili ćemo pasti niza stepenice!“
Vrata su se konačno otvorila i požurio sam ravno u She-
pleyevu sobu.
„Spusti. Me. Na. Pod!“ vrištala je Abby.
„U redu“, rekao sam i bacio je na Shepleyev krevet.
„Prespavaj. Ujutro ćemo razgovarati.“
Mogao sam zamisliti koliko je ljutita, ali sam osjetio i
olakšanje zbog toga što je ponovo tu, u stanu, premda su mi
leđa podrhtavala od dvadesetominutnih udaraca njezinih
šaka.
„Ne možeš mi više govoriti što da radim, Travis! Ne
pripadam ti!“
 Njene riječi probudile su u meni dubok bijes. Prišao sam
krevetu i oslonio se rukama o madrac, s obje strane njenih
bedara, pa joj se unio u lice.
„Ali ja pripadam tebi!“ zaurlao sam.
Toliko sam žestine unio u te riječi da sam osjetio kako mi
se sva krv slila u lice. Suočila se s mojim bijesom i odbila
popustiti. Brzo dišući pogledao sam u njene usne. „Pri-
padam tebi“, prošaptao sam, a kako me obuzimala želja,
ljutnja mi je popuštala.
Pružila je ruku, ali umjesto da me ošamari, uhvatila me
za oba obraza i poljubila u usta. Ne oklijevajući ni trena,
podigao sam je i odnio u svoju sobu, gdje smo oboje pali
na krevet.
Vukla mi je odjeću, u očajničkoj želji da je skine. Otkop-
čao sam joj haljinu jednostavnim pokretom, a onda sam
gledao kako je brzo skida preko glave i baca na pod. Pogledi
su nam se susreli, a ja sam je poljubio i zastenjao joj u usta
kad mi je uzvratila.
Prije nego što sam i stigao razmisliti, oboje smo bili goli.
Uhvatila me za guzicu, nestrpljiva da me povuče u sebe,
ali odolijevao sam dok mi se adrenalin probijao kroz viski i
pivo. Osjeti su mi se vratili, a misli o trajnim posljedicama
počele su mi prolaziti kroz glavu. Bio sam kreten, ljutio
sam je, ali nisam želio da se pita jesam li zloupotrijebio ovaj
trenutak.
„Oboje smo pijani“, rekao sam, teško dišući.
„Molim te.“ Bedrima mi je stegla bokove i osjetio sam
kako mišići ispod nježne kože podrhtavaju od iščekivanja.
„Ovo nije u redu.“ Borio sam se protiv ošamućenosti
od alkohola, koja mi je govorila kako je narednih nekoliko
sati s njom vrijedno svega što me čeka s druge strane tog
trenutka.
Naslonio sam svoje čelo na njeno. Koliko god sam je
želio, bolna pomisao na to da bi ujutro mogla biti posramlje-
na, bila je jača od onoga na što su me navodili moji hormoni.
Ako je zaista željela da budemo zajedno, bio mi je potreban
čvrst dokaz.
„Želim te“, šaptala mi je kraj usana.
„Trebaš mi to reći.“
„Reći ću što god želiš.“
„Onda reci da si moja. Reci da ćeš mi se vratiti. Neću
učiniti ništa ako više nećemo biti zajedno.“
„Nismo nikada ni bili razdvojeni, zar ne?“
Odmahnuo sam glavom i prešao usnama preko njenih.
Nisam bio sasvim zadovoljan. „Moram čuti da to govoriš.
Moram znati da si moja.“
„Tvoja sam od trenutka kad smo se susreli“, rekla je,
preklinjući.
Gledao sam joj u oči nekoliko trenutaka, a onda sam
osjetio kako mi se usne izvijaju u poluosmijeh, u nadi da je
iskrena i da to nije izgovorila u žaru trenutka. Nagnuo sam
se i nježno je poljubio, a ona me polako uvukla u sebe. Kao
da mi se čitavo tijelo istopilo u njoj.
 „Reci još jednom.“ Dio mene nije vjerovao da se to zaista
događa.
„Tvoja sam“, dahtala je. „Nikada više ne želim biti bez
tebe.“
„Obećaj mi“, rekao sam i zastenjao pri novom prodira-
nju.
„Volim te. Voljet ću te zauvijek.“ Gledala me ravno u oči
dok je govorila i konačno mi je sinulo da njene riječi nisu
samo prazno obećanje.
Priljubio sam usne na njezine, a ritam naših pokreta se
ubrzao. Ništa više nije trebalo reći i, prvi put u nekoliko
mjeseci, moj svijet nije bio okrenut naglavačke. Izvila je leđa
i stegnula me nogama. Okusio sam joj svaki djelić kože koji
sam mogao dohvatiti, kao da umirem od gladi za njom. Dio
mene i jest umirao.
 
Prošao je sat, pa još jedan. Nastavljao sam, posve iscr-
pljen, jer sam se bojao da ću se probuditi ako stanem i da će
sve biti samo san.
 
Zaškiljio sam na svjetlost koja je prodirala u sobu. Nisam
spavao čitavu noć jer sam znao da će, kad sunce izađe, sve
biti gotovo. Promeškoljila se, a ja sam stisnuo zube. Tih
nekoliko sati koje smo proveli zajedno, nije mi bilo dovolj-
no. Nisam bio spreman za kraj.
 
Abby je protrljala obraz o moje grudi. Poljubio sam je u
kosu, pa u čelo, zatim u obraze, vrat i ramena, a onda sam
primaknuo njenu ruku svojim usnama i nježno joj poljubio
zglob, dlan i prste. Poželio sam je stisnuti, ali suzdržao sam
se. Oči su mi ispunile vruće suze, treći put otkako sam je
doveo u stan. Kad se probudi, bit će izmučena i ljutita, a
onda će me ostaviti, zauvijek.
Nikad se nisam toliko bojao pogledati u te oči u različi-
tim nijansama sive.356
Smješkala se, očiju i dalje zatvorenih, a ja sam spustio
usne na njene, uplašen od trenutka kad će joj sve postati
jasno.
„Dobro jutro“, rekla mi je kraj usana.
Pomaknuo sam se preko nje i nastavio dodirivati usnama
razne dijelove njezina tijela. Zavukao sam ruke ispod nje,
između njenih leđa i madraca, i zaronio licem u njezin vrat,
da upijem sav miris prije nego što pojuri k vratima.
„Nekako si tih jutros“, rekla je i prešla rukama preko
mojih golih leđa. Spustila mi je dlanove na guzicu i preba-
cila nogu preko mog boka. Odmahnuo sam glavom. „Želim
da ostanemo ovako.“
„Nešto sam propustila?“
„Nisam te mislio probuditi. Zašto ne nastaviš spavati?“
Naslonila se na jastuk i uhvatila me za bradu da bih je
pogledao. „Što nije u redu s tobom?“ pitala je, a tijelo joj se
odjednom ukočilo.
„Samo nastavi spavati, Golube. Molim te.“
„Je li se nešto dogodilo? Je li u pitanju America?“ Uz
posljednje pitanje je sjela.
Sjeo sam pored nje, brišući oči.
„Ne... America je dobro. Došli su doma oko četiri ujutro
i još uvijek su u krevetu. Rano je, idemo još malo spavati.“
Pogled joj je skakao po raznim dijelovima moje sobe dok
se prisjećala prethodne noći. Znajući da će se svakog časa
sjetiti da sam je odvukao s tuluma i napravio predstavu,
obuhvatio sam joj lice objema rukama i poljubio je posljed-
nji put.
„Jesi li spavao?“ pitala me i obgrlila oko struka.
„Ja... nisam mogao. Nisam želio...“
Poljubila me u čelo. „Što god da je u pitanju, proći ćemo
kroz to, u redu? Zašto malo ne odspavaš? Smislit ćemo već
nešto kad se probudiš.“
Nisam to očekivao. Podignuo sam glavu i pogledao u
njeno lice. „Što misliš da ćemo smisliti?“
Podigla je obrve. „Ne znam što se događa, ali tu sam.“
„Tu si? Misliš, ostaješ ovdje? Sa mnom?“
Zbunila se. „Da. Tu sam. Čini mi se da smo sinoć pričali
o tome.“
„Jesmo.“ Vjerojatno sam izgledao kao potpuna budala,
ali naglašeno sam kimnuo glavom.
Stisnula je oči. „Mislio si da ću se probuditi ljuteći se na
tebe, zar ne? Mislio si da ću otići?“
„Po tome si poznata.“
„Jesi li zato uznemiren? Proveo si cijelu noć budan, bri-
nući se što bi se moglo dogoditi kad se probudim?“
Pomaknuo sam se. „Nisam baš planirao da se sinoć
dogodi... ono što se dogodilo. Bio sam malo pijan. I pratio
sam te po onoj zabavi kao neka špija. I onda sam te na silu
dovukao ovamo. Protiv tvoje volje... I onda smo...“ Odmah-
nuo sam glavom, gadeći se samom sebi.
„Imali najbolji seks u životu?“ dovršila je Abby smiješeći
se i stegnula mi ruku.
Nasmijao sam se, zapanjen time što se razgovor dobro
odvija. „Znači, sve je u redu?“
Obuhvatila mi je lice i nježno me poljubila. „Da, tupane.
Obećala sam, zar ne? Rekla sam ti sve što si htio čuti. Opet
smo zajedno i zašto još uvijek nisi sretan?“
Dah mi je zapeo u grlu i prigušio sam suze. Još uvijek
nisam vjerovao da je ovo stvarnost.
„Travis, stani. Volim te“, rekla je i tankim mi prstima
pogladila borice oko očiju. „Mogli smo završiti s tim besmi-
slenim natezanjem još na Dan zahvalnosti, ali...“
„Čekaj... što to pričaš?“ prekinuo sam je i odmaknuo se.
„Bila sam potpuno spremna da ti to kažem na Dan
zahvalnosti, ali kad si rekao da ti je dosta da me pokušavaš
usrećiti... Bila sam previše ponosna da bih ti rekla kako te
želim natrag.“
„Ti se to zajebavaš sa mnom? Samo sam ti pokušavao
olakšati! Znaš li koliko sam bio jadan?“Namrštila se. „Izgledao si sasvim dobro poslije prazni-
ka.“
„To je bila predstava za tebe! Bojao sam se da ću te izgu-
biti ako se ne budem pretvarao da mi odgovara da budemo
prijatelji. Mogao sam biti s tobom cijelo to vrijeme? Golube,
pa jebote!“
 „Ja... žao mi je.“
  „Žao ti je? Skoro sam umro od alkohola, jedva sam
ustajao iz kreveta, razbio sam telefon na milijun komada
na Novu godinu, samo da te ne bih zvao... a tebi je... žao?“
 Ugrizla se za donju usnu i posramljeno spustila glavu.
„Tako mi je... jako mi je žao.“
„Oprošteno ti je“, rekao sam ne oklijevajući. „Samo...
nemoj da ti ikada više padne na pamet učiniti išta slično.“
„Neće. Obećavam.“
 Odmahnuo sam glavom, smješkajući se kao budala.
„Jebeno te volim.“

Ovaj, i još mnogo drugih zanimljivih besteselera potražite u Fokusu!