Foto: Kamila Karpinska, Ilustracija Index

TRENUTNO. To je problem danas. Trenutno. Sad. Odmah. Svi bi sve. Ili barem misle da bi sve. Točnije, da mogu sve. Pa zašto se ograničiti na jedno ako možeš imati više. Trenutno. Sad. Odmah. U teoriji. U praksi itekakva zbluda. Ali svejedno. Mnogima je danas ionako ego veći od mogućnosti. Dobar dio njih ni ne zna koje su im mogućnosti, a sasvim pristojan dio ne razumije ni što je točno ego. Da, ego je zajebana stvar. Nekoga sjebe. Drugog pak spriječi da je*e. Kako god, „trenutno ne tražim ništa ozbiljno“ ozbiljan je problem danas. Sve prisutniji u muško-ženskim odnosima. Iako se nekada pripisivao samo muškarcima, danas ga jednako koriste obje strane. Iz jednakog razloga. Jer stvarno ne traže ništa ozbiljno.

Mada i tu postoji druga strana medalje. Govoreći iz osobnog primjera, često sam govorio kako ne tražim nešto ozbiljno curi koja mi se ne sviđa. Kada ne želiš biti budala i povrijediti ju, onda izmisliš nešto. Trenutno nisi u toj fazi, tek si izašao iz duge veze, predobra si za mene, štogod je potrebno samo da prihvati činjenicu. Kada bi se u istoj poziciji našla djevojka koja bi mi se sviđala, itekako bih se uozbiljio. Trenutno. I koliko god dugo trebalo. Za ozbiljno. Tako da kada čuješ kako on ne traži ništa ozbiljno, znaj da te možda samo ne želi povrijediti. Jer nije zainteresiran. Barem ne dovoljno jako da bi se radi tebe uozbiljio. Dugoročno. Silver lining je to da ti je to barem odmah dao do znanja. Mogao te jednostavno navlačiti danima, mjesecima, dobiti ono što traži, a ono što mu ti nisi htjela dati odmah misleći kako ćeš ga navući na duge staze, i jednostavno otići. Ali nije. U startu si znala na čemu si. Ipak, „Trenutno ne tražim ništa ozbiljno“ gotovo uvijek znači samo jedno.

Pitanje je jedino koliko si ti ozbiljna u vezi toga. Kada ti netko da do znanja da ne traži, da je tu jer je, a ti zato jer si se tu našla, znaš čemu to vodi. I znaš što možeš očekivati. Ono što ne možeš sa sigurnošću znati jest koliko će ta „neozbiljnost“ trajati. Jer budimo realni, mnogi se nikada ne uozbilje. A svoju neozbiljnost dijele sa mnogima. Možeš biti sigurna da nećeš biti jedina. Zato nemoj biti jedna od onih koje na kraju ne shvaćaju i nije im jasno jer, realno gledajući, uvjeti su jasno postavljeni. I u cijelom tom neredu, to je jedina stvar koja je u redu. Nisu svi za sve. Ne traže sve isto. Pravila tu ne postoje. Zato ostavi nadu negdje drugdje. Frajera koji sam sebe vodi pod trenutno ne možeš računati za stalno. Pa čak ni na povremeno. Jer trenutno je vrlo relativan pojam. Najčešće jednokratan. Samo sada. Samo odmah. Pitanje je koliko ti to želiš. Drugo pitanje je treba li ti to. Kad bolje razmislim, drugo pitanje bi se ipak trebala prvo upitati.

Ono što me kao muškarca čudi jest da su žene sve više poprimile taj muški oblik razmišljanja. Reći da su naučile igrati, isto bi moglo proći. Reći da su učile od najboljih, također prolazi. Ali svejedno, kao muškarcu, ne mogu reći da mi se to sviđa. Sad ti kažeš, da, a muškarci se mogu tako ponašati?! Ja ti odgovaram da me, iskreno, zaboli kako se ostali muškarci ponašaju jer me ne zanimaju, ali da me stvarno zaboli, ali baš zaboli u želucu, nešto kao refluks s refleksom na povraćanje, kada vidim da se žena tako ponaša. Kada se žena vodi pod trenutno. Kada se vodi pod odmah i kada ti sa istom spikom priđe vani. Jer ona ne traži ništa za stalno, ona bi tebe „riješila sada“. Ako može. Ako sam ja za. A kada ja baš sada nisam za jer je ona“predobra“ za mene i ja sam“upravo izašao iz duge veze“, ona u radijusu od tri metra nađe novog. I u vremenskom razmaku od trideset minuta ona jaše po tom frajeru kao da je uhvatila planinskog divljeg konja i sada ga mora osedlati pa zajahati. Pa će tako naprijed, nazad, gore dolje. Brže, brže, još brže. Vani. U klubu. Naočigled svih. Dok je par njih, jednako trenutnih, šlata kako god stigne i umije. Koriste trenutak. Sad. Odmah. Jer tko zna kada će se isti opet isti stvoriti. Oni su pak od onih koji ne da ne traže ništa ozbiljno, nego traže bilo što. Kad god. Daj šta daš. Uzmi što hoćeš. Sad. Odmah. Trenutno.

Žalosno. Zapravo kad gledaš poprilično je sve to otužno. Ne znam, nikada nisam volio ništa privremeno. Do te mjere da nisam htio kupiti ni ormarić za cipele za prvu ruku već sam radije cipele držao po podu dok nisam skupio za kvalitetni. Do te mjere da neću kupiti auto dok si ne budem mogao priuštiti onaj kojeg želim. Do te mjere da ću radije ostati doma, nego izaći samo da bih bio vani. Ne znam, ali stvarno nikada nisam bio za privremena rješenja. Više sam za ona kvalitetna. Promišljenija. Sređenija. Više za ona dugoročnija. Za koja se potrudiš. Pričekaš. Zaslužiš. Nego za ona koje samo poželiš i dobiješ jer su tu. Dostupna. Jer to je sve što tebi treba. To je sve što ti moraš znati. To je sve na što ti znaš odgovoriti; zašto ne?! Jer je puno lakše naći odgovor nego na pitanje zašto da.

Ali opet, to je samo moje razmišljanje. Mnogi ipak vole trenutno jer mogu. Ili barem tako misle. Skroz nebitno. Bitno je ionako ono što misliš, ne ono što možeš. Samim time što tražiš nešto trenutno meni puno govori. A činjenica je da ono što tražiš, vjerojatno ćeš i pronaći. Za svaku cipelu postoji stopalo. Za svaku krpu zakrpa. Istina je, da ćeš privremeno pronaći poprilično mnogo zakrpa, no teško da će i jedna od tih zakrpi odgovarati u cijelosti. Razumijemo se, zar ne?! Kakogod, ako si jedna od cura koja trenutno ne traži ništa ozbiljno, da mogu, rekao bih ti da ne budeš ta cura. Ali ne mogu. Pa ću ti samo reći da kada se jednog dana budeš uozbiljila i budeš tražila nešto ozbiljno, bojim se da ćeš ostati neshvaćena. Teško prihvaćena. Zbog svega što si dobila dok nisi tražila ništa ozbiljno. Zbog svakog kojeg si pronašla kada si trebala trenutno. Zbog svega što si si dozvolila jer si mislila da je privremeno. Zbog toga će te onaj kojeg ćeš htjeti za stalno, smatrati nezrelom. Previše neozbiljnom. Dovoljno svačijom. Da bi bila samo njegovom. Na duge staze. No, nemaš frke srećo, sve kad tad dođe na svoje.

Ti i dalje samo jaši. Prečacima. Trenutno.

Prethodne kolumne Deana Pelića pročitajte ovdje.