Foto: Press Foto, Ilustracija Index

Deseto poglavlje

Izgubljen

Cami nije trebalo dugo da shvati kako i nisam neko društvo.
Sjedio sam na svojem uobičajenom mjestu za šankom,
a ona mi je donosila boce piva. Klubom su divljala svjetla
reflektora u različitim bojama, a glazba je bila toliko glasna
da nisam mogao čuti vlastite misli.
Gotovo sam popušio cijelu kutiju crvenog Marlbora, ali
to nije bio razlog zbog kojeg sam osjećao težinu u prsima.
Nekoliko cura je došlo i otišlo, pokušavajući zapodjenuti
razgovor, ali nisam mogao dignuti pogled s dopola popu-
šene cigarete koja mi je ležala između prstiju. Pepeo je bio
tako dugačak da je bilo samo pitanje trenutka kad će pasti,
pa sam gledao kako žar prži papir, pokušavajući ne misliti
na svoje potonule osjećaje koje nije moglo ugušiti treštanje
glazbe.

Kad se gužva za šankom prorijedila, i kad Cami više nije
morala raditi sto na sat, stavila je preda me praznu čašicu
za žesticu i nalila mi viski. Pružio sam ruku prema čaši, no
ona me uhvatila za crnu kožnu narukvicu. Imala je tetovirane
prste na kojima je, kad bi stavila šaku do šake, pisalo
LUTKICA. „Ok, Trav. Da čujemo.“
„Da čujemo, što?“ pitao sam, slabašno se pokušavajući
izvući.

Odmahnula je glavom. „Cura?“
Prinio sam čašu usnama i zabacio glavu, puštajući da mi
tekućina sprži grlo. „Kakva cura?“
Cami je zakolutala očima. „Kakva cura? Ti to ozbiljno? S
kim misliš da razgovaraš?“
„U redu, u redu. Riječ je o Golubici.“
„Golubica? Zezaš me.“
Nasmijao sam se. „Abby. Ona je Golubica. Vražja golubi-
ca koja me sjebala u glavu, toliko da više ne mogu normalno
razmišljati. Ništa više nema smisla, Cam. Sva pravila koja
sam imao, pa, prekršio sam jedno po jedno. Ja sam obična
pičkica. Ne. Još gore. Ja sam Shep.“
Cami se nasmijala. „Ma daj.“
„U pravu si. Shepley je dobar dečko.“
„Budi i ti dobar prema sebi“, rekla je, bacila krpu na šank
i počela ga brisati kružnim pokretima. „Pa, nije grijeh zalju-
biti se Trav. Isuse Bože.“
Osvrnuo sam se. „Malo sam zbunjen. To pričaš meni ili
Isusu?“

„Ozbiljna sam. Osjećaš nešto za nju. Pa što?“
„Mrzi me.“
„Ma daj.“
„Ne, čuo sam je večeras. Slučajno. Misli da sam govno.“
„To je rekla?“
„Više-manje.“
„Pa, pomalo i jesi.“
Namrštio sam se. „Baš ti hvala.“
Nalaktila se na šank. „S obzirom na to kako si se ranije
ponašao, zar se ne slažeš s time? Hoću reći... To ne znači da
bi i prema njoj bio takav. Možda bi njoj bio bolji.“
Natočila je još jednu i nisam joj dao priliku da me spriječi
u eksanju.
„U pravu si. Bio sam gad. Mogu li se promijeniti? Jebote,
ne znam. Vjerojatno ne toliko da bih je zaslužio.“
Cami je slegnula ramenima i vratila bocu na mjesto.121
„Mislim da tu odluku trebaš prepustiti njoj.“
Zapalio sam cigaretu, duboko udahnuo i ispustio dim iz
svojih pluća u već ionako zadimljenu prostoriju. „Daj mi još
jedno pivo.“

„Mislim da si dovoljno popio, Trav.“
„Cami, ne jebi, daj mi pivo.“
Probudile su me zrake jutarnjeg sunca koje je ulazilo
kroz rolete, ali jednako je moglo biti i podne usred pustinje.
Iste sam sekunde ponovo zažmirio, izbjegavajući svjetlost.
Usta su mi bila suha i osjećao sam u njima miks jutarnjeg
zadaha, kemikalija i mačje mokraće. Mrzio sam taj osjećaj u
ustima, koji je bio neizbježan nakon bančenja. Odmah sam u
mislima počeo prebirati sjećanja na sinoćnju večer, no nisam
se mogao ničega sjetiti. Sigurno sam se ludo zabavljao, ali
gdje i s kim, to mi je bila potpuna zagonetka.
Pogledao sam nalijevo i vidio kako je taj dio kreveta
namješten. Abby je već ustala. Bilo mi je neugodno hodati
hodnikom bos, no tad sam spazio Abby koja je spavala u
fotelji. Prvo sam bio zbunjen, pa sam zastao, a onda me
uhvatila panika. Mozak mi je prebirao po alkoholom natopljenim mislima.
Zašto nije spavala u krevetu? Što sam
učinio da je završila u fotelji? Srce mi je počelo lupati i onda
sam ih vidio: dva prazna paketića kondoma. Jebiga! Jebiga!
Sinoćnja noć počela mi se javljati u bljeskovima: napio
sam se ko klada, a neke cure nisu htjele otići kad sam im
rekao da odu i onda sam se ponudio da objema istovremeno
pokažem što je zabava. Bile su oduševljene tom idejom.
Zgroženo sam se uhvatio za glavu. Doveo sam ih tu.
Ševio sam ih tu. Abby je vjerojatno sve čula. O, Bože. Nisam
mogao sjebati više od ovoga. Ovo je bilo gore od najgoreg.
Čim se probudi, spakirat će se i otići.
Sjeo sam na kauč, s rukama i dalje na ustima i nosu i
gledao sam je kako spava. Moram ovo popraviti. Što uopće
mogu napraviti?

Padale su mi na pamet razne ideje, sve jedna gluplja od
druge. Vrijeme mi je istjecalo.
Najtiše što sam mogao, otišao sam u sobu i odjenuo se, a
zatim se došuljao do Shepleya koji je spavao.
America se promeškoljila, a Shepley je podigao glavu.
„Što radiš, Trav?“ prošaptao je.
„Moram posuditi tvoj auto. Samo na sekundu. Moram
pokupiti neke stvari.“
„U redu...“, zbunjeno je odgovorio.
Uzeo sam ključeve s njegovog ormarića. Zazveckali su, a
ja sam zastao. „Učini mi uslugu. Ako se probudi prije nego
što dođem, odugovlači. Može?“
Shepley je duboko uzdahnuo. „Pokušat ću, Travis, ali
čovječe... Sinoć...“
„Bilo je jako loše, zar ne?“
Zabrinuto je iskrivio usta. „Mislim da neće ostati, rođače.
Žao mi je.“
Kimnuo sam. „Samo pokušaj.“
Posljednji pogled na Abbyno pospano lice, prije nego što
sam izašao iz stana, još me više ubrzao.
Shepov auto nije mogao juriti koliko sam htio. Baš kad
sam trebao skrenuti, na semaforu se upalilo crveno svjetlo,
a ja sam počeo urlati i udarati po volanu.
„Jebem ti sve! Pali se!“
Nekoliko sekundi kasnije, crveno se promijenilo u zele-
no, a gume su zaškripale i uhvatile brzinu.
Odjurio sam u trgovinu, posve svjestan da sam, grabeći
kolica i jureći s njima, izgledao poput luđaka.
Jurio sam od reda do reda i grabio stvari za koje sam
mislio da ih voli, ili sam se sjećao da ih je jela, ili je barem
pričala o njima. S jedne od polica visjela je neka ružičasta
spužvasta stvar, pa sam zgrabio i nju. Moja ju isprika neće
zadržati, no neki postupak možda hoće. Možda će shvatiti
koliko mi je žao. Zastao sam nekoliko metara od blagajne,
osjećajući se posve bespomoćno. Nema mi pomoći.

„Gospodine? Jeste li spremni?“
Utučeno sam odmahnuo glavom. „Ja... Ne znam.“ Žena
me na trenutak gledala, držeći ruke u džepovima svoje pru-
gaste žuto-bijele pregače. „Mogu li vam pomoći da nešto
pronađete?“
Gurnuo sam kolica prema blagajni, ne odgovorivši, i
gledao kako skenira svu tu Abbynu omiljenu hranu. Ovo je
bila najgluplja ideja u povijesti svih ideja, a jedina žena na
svijetu do koje mi je stalo, vjerojatno će se samo nasmijati
dok se bude pakirala.
„Osamdeset četiri dolara i sedamdeset sedam centi.“
Provukla je moju kreditnu karticu i ruke su mi bile pune
vrećica. Krenuo sam prema parkiralištu i za nekoliko
sekundi auto je jurio prema stanu.Preskakao
 sam po dvije stepenice i uletio kroz vrata.
Ugledao sam Americu i Shepleya na kauču. Televizor je bio
uključen, zvuk stišan. Hvala Bogu. Još uvijek je spavala.
Stavio sam stvari na kuhinjski pult i nastojao ne otvarati
ormariće preglasno, dok sam ih pospremao.
„Kad se Golub probudi recite mi, u redu?“ tiho sam ih
zamolio.

„Imam špagete i palačinke i jagode i ono zobeno sranje
s čokoladom, i... Ona voli žitarice s voćem, zar ne, Mare?“
pitao sam i okrenuo se.
Abby je bila budna i gledala je u mene. Maskara joj je
bila razmrljana oko očiju. Izgledala je loše, upravo onako
kako sam se ja osjećao. „Hej, Golube.“ Gledala me nekoliko
sekundi praznim pogledom. Zakoračio sam prema dnev-
nom boravku, nervozniji nego što sam bio na noć svoje prve
borbe.

„Jesi gladna, Golubice? Napravit ću ti palačinke. A tu
je i... ona tvoja kaša. Donio sam ti i ono ružičasto sranje s
kojim se cure briju, i fen za kosu... I, samo trenutak. Tu je...“
Zgrabio sam jednu od vrećica i odnio je u spavaću sobu,
bacajući je na krevet.124
Dok sam tražio ono ružičasto čudo za koje sam mislio da
će joj se svidjeti, krajičkom oka vidio sam njezinu prtljagu
posve spremnu, kako čeka pored vrata. Želudac mi se sti-
snuo, a usta ponovo osušila.
Krenuo sam hodnikom, pokušavajući se pribrati.
„Tvoje su stvari spakirane.“
„Znam“, rekla je.

Fizički bol prošao mi je grudima. „Odlaziš.“
Abby je pogledala Americu koja je gledala u mene kao
da želi da umrem. „Zar očekuješ da ostane?“
„Dušo“, prošaptao je Shepley.
„Nemoj me zajebavati, Shep. Da ga se nisi usudio braniti
preda mnom“, procijedila je America.
Progutao sam knedlu. „Tako mi je žao, Golubice. Ne znam
što bih rekao.“
„Idemo, Abby“, rekla je America. Ustala je i povukla je
za ruku, ali Abby je ostala sjediti.
Zakoračio sam, ali je America zaprijetila prstom. „Tako
mi Bog pomogao, Travis! Ako je pokušaš zaustaviti, polit ću
te benzinom i zapaliti dok budeš spavao!“
„America“, preklinjao je Shepley. Ovo neće dobro zavr-
šiti.
„U redu sam“, rekla je Abby, pobjednički.
„Kako to misliš - dobro si?“ pitao je Shepley.
Abby je zakolutala očima i pokazala prema meni. „Travis
je sinoć doveo doma neke žene iz kluba, i što sad?“
Zatvorio sam oči, pokušavajući odagnati bol. Koliko god
nisam želio da ode, nije mi padalo na pamet da joj nije stalo.
America se namrštila. „Hej! Hej, Abby? Kažeš da je u
redu to što se dogodilo?“

Abby je gledala po sobi. „Travis može dovoditi doma
koga god želi. Ovo je njegov stan.“
Ja sam progutao čvor koji mi je rastao u grlu.
„Zar se nisi sama spakirala?“ Odmahnula je glavom i
pogledala na sat. „Ne. I sad sve to moram opet raspakirati.125
A onda moram jesti, istuširati se, odjenuti...“, rekla je i kre-
nula prema sobi.
America me pogledala ubojitim pogledom, ali ja sam je
ignorirao i krenuo prema vratima kupaonice, lagano kuca-
jući. „Golube?“
„Da?“ tiho je upitala.
„Ostaješ?“ zatvorio sam oči, čekajući kaznu.
„Mogu ići ako tako želiš, ali oklada je oklada.“ Naslonio
sam glavu na vrata. „Ne želim da odeš, ali neću te kriviti
ako to odlučiš učiniti.“
„Hoćeš reći da sam oslobođena oklade?“
Odgovor je bio lak, ali nisam htio da ostane ako ne želi.
Istovremeno sam bio prestravljen i nisam je želio pustiti.
„Ako kažem da jesi, hoćeš li otići?“
„Pa, da. Ja ne živim ovdje, blento“, rekla je. Po glasu sam
osjetio da se nasmijala. Bilo mi je teško reći je li uznemirena
ili samo umorna zbog toga što je spavala na fotelji, ali ako
je bilo ovo prvo, nema šanse da je pustim. Nikada je više
neću vidjeti.

„Onda nisi. Oklada i dalje vrijedi.“
„Mogu li se sad istuširati?“ tiho je upitala .
„Možeš...“
America je došla u hodnik i unijela mi se u lice. „Ti
sebični gade“, prosiktala je, zatvarajući za sobom vrata She-
pleyeve sobe.
Otišao sam u svoju sobu, uzeo Abbyn kućni ogrtač i
papuče i vratio se do kupaonice. Očito će ostati, pa malo
ulizivanja ne može škoditi. .
„Golubice? Donio sam ti stvari.“
„Samo ih stavi na umivaonik. Uzet ću ih.“
Otvorio sam vrata i stavio njezine stvari na rub umivao-
nika, gledajući u pod. „Bio sam lud. Čuo sam sve što si rekla
Americi o meni i to me razljutilo. Samo sam želio otići van,
popiti nekoliko pića i doći k sebi. Ali, i prije nego što sam
shvatio, bio sam pijan. A one cure...“ Zastao sam, nastojeći126
da mi se glas ne slomi. „Probudio sam se jutros, a ti nisi bila
u krevetu. A kad sam te vidio na fotelji i kad sam vidio one
omote na podu, bilo mi je zlo.“
„Mogao si me pitati, umjesto što si potrošio sav onaj
novac u dućanu, kako bi me potkupio da ostanem.“
„Nije me briga za novac, Golubice. Bojao sam se da ćeš
otići i da više nikada nećeš razgovarati sa mnom.“
„Nisam te imala namjeru povrijediti“, rekla je iskreno.
„Znam da nisi. I znam da nije bitno što sad kažem, jer
sam zajebao stvar... Kao i uvijek.“
„Trav?“
„Da?“

„Daj, samo nemoj više pijan voziti motor. U redu?“
Htio sam reći još nešto, ponovo joj se ispričati i reći joj da
sam lud za njom, i da me doslovce izluđuje jer se ne znam
nositi s tim što osjećam, ali riječi nisu izlazile iz usta. Samo
sam se mogao fokusirati na činjenicu da me ona, nakon
svega što se dogodilo, i svega što sam rekao, mogla jedino
– prekoriti što sam vozio pijan.
„Da, u redu“, rekao sam, zatvarajući vrata.
Satima sam se pretvarao da gledam televiziju dok se
Abby u kupaonici i spavaćoj sobi spremala za zabavu u
bratstvu, a onda sam se i sam odlučio odjenuti, prije nego
što mi opet okupira sobu.
U ormaru mi je visjela jedna, ne previše izgužvana bijela
košulja, pa sam zgrabio nju i traperice. Osjećao sam se ble-
savo dok sam stajao pred ogledalom, boreći se s dugmadi
na rukavima.
Konačno sam odustao i zavrnuo rukave do laktova. To
ionako više sliči meni. Krenuo sam niz hodnik i ponovo se
bacio na kauč. Čuo sam kako se vrata kupaonice zatvaraju i
kako Abbyne bose noge tapkaju po podu.
Moj se sat jedva micao, a naravno da na televiziji nije
bilo ničega, osim emisija o hrabrim spasilačkim akcijama za
vrijeme vremenskih nepogoda, i TV prodaje. Bio sam ner-127
vozan i bilo mi je dosadno, a to je loša kombinacija. Kad mi
je ponestalo strpljenja, pokucao sam na vrata spavaće sobe.
„Naprijed“, rekla je Abby.
Stajala je usred sobe, a ispred nje su bile štikle. Abby
je uvijek bila lijepa, ali večeras je bila savršena: izgledala
je kao s naslovnice jednog od onih modnih časopisa koje
vidite na izlazu iz dućana. Svaki dio tijela bio joj je nježan
i gladak od losiona. Od samog pogleda na nju, skoro sam
pao na guzicu. Mogao sam samo nijemo stajati tamo, dok
napokon nisam procijedio jednu jedinu riječ. „Vau.“
Nasmijala se i pogledala haljinu.

Njezin me slatki osmijeh vratio u stvarnost. „Izgledaš
predivno“, rekao sam, i nisam mogao skinuti pogled s nje.
Sagnula se kako bi obula jednu cipelu, a zatim drugu.
Njezina pripijena, crna haljina malo se povukla prema gore,
izlažući pogledu još centimetar njezinog bedra. Abby je
ustala i pogledala me od glave do pete. „I ti izgledaš dobro.“
Stavio sam ruke u džepove, odbijajući priznati kako
mislim da se zaljubljujem u nju, ili neku od sličnih idiotarija
koje su mi padale na pamet. Ponudio sam joj lakat i Abby
ga je prihvatila, puštajući me da je odvedem kroz hodnik
do dnevne sobe.
„Parker će se upišati kad te vidi“, rekla je America. Ona
je, sve u svemu, bila dobra cura, no sad sam očito upozna-
vao njezinu zločestu stranu. Dok smo išli prema autu, jedva
sam se suzdržao da joj ne podmetnem nogu i šutio sam
cijelim putem do Sig Tau kuće.
Čim je Shepley otvorio vrata automobila, začuli smo gla-
snu i iritirajuću muziku iz kuće. Parovi su se ljubili i migo-
ljili, brucoši zaduženi za red trčali su uokolo, pokušavajući
svesti na minimum štetu, a cure iz sestrinstva oprezno su
hodale po mekanoj travi, kako ne bi zapele potpeticama.
Shepley i ja smo bili naprijed, a Abby i America iza nas.
Putem sam šutnuo crvenu plastičnu čašu, a potom im otvo-
rio vrata. Abby to ponovo nije primijetila.128
Na kuhinjskom pultu, pored bačve, stajala je hrpa crve-
nih čaša. Napunio sam dvije i jednu odnio Abby. Nagnuo
sam joj se do uha. „Nemoj ih uzimati ni od koga osim od
mene ili Shepa. Ne bih htio da ti netko stavi nešto u piće.“
Zakolutala je očima. „Nitko mi ništa neće staviti u piće,
Travis.“
Očito nije poznavala ekipu iz bratstva. Čuo sam priče,
ni za koga konkretno, što je bilo dobro, jer kad bih uhvatio
nekoga da to radi, prebio bih ga namrtvo.
„Samo nemoj piti ništa što ti ja nisam dao, može? Više
nisi u Kansasu, Golubice.“
„Vidiš, tko bi to rekao“, prekinula me i iskapila pola čaše
piva prije nego što je odmaknula plastičnu čašu od lica.
Stvarno je mogla popiti, priznajem.
Stajali smo u hodniku pored stepenica, pretvarajući se da
je sve u redu. Nekolicina mojih frendova iz bratstva zastala
je pored nas, baš kao i nekoliko cura iz sestrinstva, ali brzo
sam ih se riješio, nadajući se da će Abby to primijetiti. Ali
nije.

„Hoćeš plesati?“ pitao sam je, gurkajući joj ruku.
„Ne, hvala“, rekla je.
Nakon prethodne noći, nisam je mogao kriviti. Bio sam
sretan što uopće priča sa mnom.
Njezini tanki, elegantni prsti, dodirnuli su moje rame.
„Umorna sam Trav, to je sve.“
Stavio sam ruku na njezinu, spreman na još jednu ispri-
ku, želeći joj reći koliko mrzim sebe zbog onoga što sam
učinio, no njezin je pogled našao nekoga iza mojih leđa.
„Hej, Abby! Stigla si!“
Sve su mi se dlake nakostriješile. Parker Hayes.
Abbyne su oči zasjale i brzo je izvukla ruku ispod moje.
„Da, tu smo već sat vremena, tako nešto.“
„Izgledaš sjajno!“ viknuo je.
Namrštio sam se, ali on je bio toliko zaokupljen s Abby,
da nije ništa primijetio.
„Hvala!“ Nasmijala se.

Shvatio sam da nisam jedini koji joj može izmamiti takav
osmijeh, i odjednom sam se opet borio s time da ne planem.
Parker je pokazao prema dnevnom boravku i nasmijao se.
„Hoćeš plesati?“
„Ne, malo sam umorna.“
Malo olakšanje ublažilo je moj bijes. Nije se radilo o
meni; stvarno je bila previše umorna za ples, no moj bijes
ipak se brzo vratio. Bila je umorna jer je provela pola noći
slušajući glasove cura koje sam doveo u stan, a drugi dio
noći spavala je na fotelji. A sad je tu bio i Parker, koji se
pojavio kao vitez u sjajnom oklopu. Kreten.
Parker me pogledao, ne obazirući se na moj izraz lica.
„Mislio sam da nećeš doći.“
„Predomislio sam se“, rekao sam. Svim silama trudio
sam se ne razvaliti ga i tako uništiti četiri godine ortodont-
skog rada.

„Vidim“, rekao je Parker, gledajući prema Abby. „Hoćeš
da izađemo malo na zrak?“
Kimnula je, a ja sam osjećao kao da mi je netko izbio zrak
iz pluća. Slijedila je Parkera stepenicama. Gledao sam kad
je zastao i uhvatio je za ruku, dok su se penjali na drugi kat.
Kad su došli do vrha stubišta, Parker je otvorio balkonska
vrata.
Abby je nestala, a ja sam čvrsto stisnuo oči, pokušavajući
zaustaviti urlike u svojoj glavi. Sve je u meni govorilo da
odem gore i vratim je natrag. Zgrabio sam ogradu, zadrža-
vajući samog sebe.
„Izgledaš kao da te netko naljutio“, rekla je America i
kucnula svojom crvenom čašom o moju.
Naglo sam otvorio oči. „Ne. Zašto?“
Namrštila se.
„Nemoj mi lagati. Gdje je Abby?“
„Gore. S Parkerom.“
„Oh.“

„Što to znači?“ Slegnula je ramenima. Bila je tu tek sat
vremena, a pogled joj je već bio zamagljen. „Ljubomoran
si.“
Promeškoljio sam se. Bilo mi je nelagodno u društvu
nekoga tko je bio otvoren prema meni poput Shepleya.
„Gdje je Shep?“
America je zakolutala očima. „Obavlja svoje brucoške
dužnosti.“

„Barem ne mora ostati tu kasnije i čistiti.“
Podigla je čašu i otpila gutljaj. Nije mi bilo jasno kako je
već uspjela biti pripita s takvim tempom ispijanja.
„I, jesi li?“
„Jesam li, što?“
„Ljubomoran?“
Namrštio sam se. America obično nije bila tako neugod-
na. „Ne.“
„Broj dva.“
„Molim?“
„To je laž broj dva.“ Osvrnuo sam se oko sebe. Shepley će
me sigurno uskoro spasiti.
„Stvarno si sinoć zajebao“, rekla je, odjednom bistrih
očiju. „Znam.“
Zaškiljila je, gledajući me tako prodorno da sam želio
uzmaknuti. America Mason jest sitna plavuša, ali je i zastra-
šujuća, kad to želi biti. „Trebao bi se maknuti, Trav.“ Pogle-
dala je prema vrhu stepenica. „On ima sve što ona misli da
joj treba.“
Stisnuo sam zube. To sam i sâm znao, ali bilo je gore čuti
to od Americe. Dotad sam mislio da nema ništa protiv Abby
i mene, i to mi je, na neki način, davalo nadu da ipak nisam
potpuni kreten.

„Znam.“ Podigla je obrvu. „Mislim da ne znaš.“
Nisam odgovorio, pokušavajući je ne gledati.131
Uhvatila me za bradu i stisnula mi obraze. „Znaš li?“
Pokušavao sam odgovoriti, ali prstima mi je stiskala
usne. Odmaknuo sam se, gurnuvši njezinu ruku. „Vjero-
jatno ne. Nisam baš poznat po tome da znam učiniti pravu
stvar.“
America me neko vrijeme gledala, a onda se nasmijala.
„U redu onda.“
„Molim?“
Udarila me po obrazu, a onda zaprijetila prstom. „Ludi
Psu, ti si točno ono od čega je želim zaštititi. Ali, znaš što?
Svi smo mi sjebani na ovaj ili onaj način. Čak i sa svojim
epskim zajebom, možda si baš ti ono što joj treba. Dobit ćeš
još jednu šansu“, rekla je, držeći svoj kažiprst centimentar
od mog nosa. „Samo jednu. Nemoj uprskati... Znaš... Više
nego inače.“ A onda je oteturala i potom nestala niz hodnik.
Bila je tako čudna.
Zabava se nastavila svojim uobičajenim tijekom: drama,
tučnjava ili dvije, svađa između cura, a posvađalo se i neko-
liko parova, nakon čega je ženska polovica otišla u suzama.
Plus luzeri koji padaju u nesvijest ili povraćaju. Često sam
pogledavao prema vrhu stepenica. Iako su me djevojke
doslovce molile da ih odvedem kući, i dalje sam čuvao stra-
žu, pokušavajući ne zamisliti Abby i Parkera kako se maze
ili, još gore, kako je on nasmijava.
„Hej, Travis“, pozvao me visoki, melodični glas. Nisam
se okrenuo, ali toj curi nije trebalo dugo da mi se stvori pred
očima. Naslonila se na drvenu ogradu. „Izgledaš kao da ti je
dosadno. Čini mi se da bi ti dobro došlo društvo.“
„Nije mi dosadno. Možeš ići“, rekao sam, ponovo gleda-
jući prema gore. Abby je stajala na katu, leđima okrenuta
stepenicama.
Nasmijala se. „Tako si zabavan.“
Abby je prošla pored mene, idući prema hodniku gdje je
stajala America. Slijedio sam je, ostavljajući pijanu curu da
priča sama sa sobom.

„Idite vi bez mene“, rekla je Abby s potisnutim uzbuđe-
njem. „Parker se ponudio da me odveze kući.“
„Molim?“ upitala je America, a njezine umorne oči zasja-
le su poput vatrometa.
„Molim?“ rekao sam i ja, nesposoban sakriti svoju izner-
viranost.

America se okrenula.
„Ima li kakvih problema?“ Pogledao sam je. Znala je ona
točno u čemu je problem. Uzeo sam Abby za lakat i odvu-
kao je iza ugla. „Čak ga i ne poznaješ.“
Abby je izvukla ruku. „Ovo se tebe ne tiče, Travis.“
„Vraga me se ne tiče. Ne dopuštam da se voziš kući s
potpunim strancem. Što ako nešto pokuša s tobom?“
„Super! Zgodan je!“
Nisam mogao vjerovati. Konačno je popušila njegovu
priču. „Parker Hayes, Golubice? Stvarno? Parker Hayes.
Kakvo je to uopće ime?“
Prekrižila je ruke na prsima i podigla bradu. „Prestani,
Trav. Nemoj biti kreten.“
Sagnuo sam se, plav u licu. „Ubit ću ga ako te dotakne.“
„On mi se sviđa.“

Jedno je bilo pretpostaviti da ju je šarmirao, ali njezino
priznanje da je tako, bilo je nešto posve drugo. Bila je pre-
dobra za mene, ali svakako predobra i za Parkera Hayesa.
Kako je mogla pasti na tog idiota? Lice mi se zgrčilo od bije-
sa koji se razjurio po mojim venama. „Dobro. Ako te stisne
na zadnjem sjedalu svojeg auta, nemoj meni doći plakati.“
Otvorila je usta izgledajući ljutito i uvrijeđeno. „Ne brini,
neću“, rekla je i odgurnula me ramenom.
Shvatio sam što sam rekao i zatim je zgrabio za ruku, pa
uzdahnuo, napola okrenut prema njoj. „Nisam tako mislio,
Golube. Ako te povrijedi – ako ti samo bude nelagodno s
njim – reci mi.“ Ramena su joj se spustila. „Znam da nisi mislio. Ali
moraš prestati biti previše zaštitnički nastrojen stariji brat.
Točno se tako ponašaš prema meni.“

Nasmijao sam se. Stvarno ništa ne shvaća. „Ne glumim
starijeg brata. Čak ni blizu.“
Parker se pojavio iza ugla s rukama u džepovima. „Jesi
spremna?“
„Da, idemo“, rekla je Abby i prihvatila Parkerovu ruku.
Zamišljao sam kako trčim za njim i zabijam mu lakat u
potiljak, ali onda se Abby okrenula i vidjela me kako buljim u njih.

„Prestani“, rekla mi je bez glasa. Hodala je uz Parkera, a on joj je otvorio vrata.
Širokim osmijehom uzvratila mu je u znak zahvalnosti.Naravno.
Kad joj on otvara vrata, onda to vidi.

Ovaj, i još mnogo drugih zanimljivih besteselera potražite u Fokusu!