Andrija Maslać Indexov je vanjski suradnik iz Beograda. Film "Đeneral" pogledao je iz perspektive stanovnika Srbije i zbog toga tekst prenosimo u cijelosti na srpskom jeziku.

Trenutni odnos snaga u srpskoj kinematografiji poprilično odražava situaciju s kraja rata. Partizani čvrsto drže sve bitnije pozicije, dok su četnici povučeni u duboku šumsku ilegalu i primorani na sporadično gerilsko delovanje. I te njihove akcije imaju vrlo slab efekat i ne nanose veliku štetu, ne toliko brojnijem, koliko strateški dobro pozicioniranom neprijatelju.

Kome ovaj film uopće šteti?

Ako se u obzir uzme novi film "Đeneral" Miloslava Samardžića, ova metafora postaje više nego znakovita, a posetioci kino dvorana u Srbiji izaze ovih dana iz sala, zbunjeno se češući se po glavama sa pitanjem: a kome je šteta ovim filmom zapravo naneta - dugogodišnjoj komunističkoj propagandi ili… "našoj stvari"? 

Iako optuživana od glasova iz susedstva, bilo desno ili levo orijentisanih, da se pretvorila u otvoreno četničku državu, Srbija je na njihovu žalost (ili sreću) i dalje poprilično avnojevska. Tekovine AVNOJ-a naročito su vidljive u kulturi, ponajviše u filmu koji, kao što već rekosmo u tekstu o poslednjem jugoslovenskom dream timu, predstavlja jedan od najtvrđih bastiona jugoslovenstva.

"Partizanski film" sa svim svojim slavnim epizodama, glavna je meta koju ova Samardžićeva gerila želi srušiti, ili bar zakloniti sopstvenom verzijom kino-spomenika koji će budućim pokolenjima srpskog naroda napokon svedočiti o njenoj istini.

Međutim, ako i pretpostavimo da taj narod većinski zaista želi baš ovo da čuje, odgovor one zvanične, nacionalne kinematografije prema njegovoj pretpostavljenoj volji, do sada je bio… poprilično siromašan. Zamornih deset epizoda Ravne Gore Radoša Bajića, odavno su zaboravljene. Heroji Halijarda istog autora, saga o spašavanju američkih pilota, izgledala je nešto bolje, ali, ni jedno ni drugo nije uspelo da zaživi u srpskoj kolektivnoj svesti.

Nisu ostale memorabilne scene koje bi se vrtele po YouTubeu, replike koje bi se prepričavale, likovi koji bi svojom uverljivošću postali avatari stvarnih istorijskih ličnosti, poput recimo Nikole Kalabića u tumačenju Zorana Rankića u seriji Poslednji čin - oni likovi koji čine da prosečan Srbin čitajući o njima, po difoltu zamišlja odgovarajuće im filmske verzije. 

Srpski film gubi svoj mojo?

Mojo koji srpske filmove čini magičnim i superiornijim u odnosu na komšijske, kao da sa ovom temom neobjašnjivo gubi snagu, a harizma "srbijanskih" glumačkih gromada volšebno nestaje čim im se na lice namakne fejk brada, a na glavu šubara sa kokardom. 

Ne moram posebno da nagašavam, isti je slučaj i sa ovom, gerilskom varijantom. 

Da li to implicitno znači da su Srbi, bez obzira na komšijske optužbe ipak nepopravljivi Jugosloveni? Ne možemo sa sigurnošću reći, ali eto, sad kad im niko ne smeta, oni naprosto ne znaju pošteno da napišu, režiraju i odglume četnike - tj sami sebe.

Takođe, uporno im ne polazi za rukom da nateraju ostale ex-yu regiondžije da im obožavaju taj desni, bradati profil, kao što oni sami, u četiri zida, obožavaju Tompsonovu glazbu i zavide na po millijuna Hrvata na hipodromu koji, kad im takođe niko ne smeta, eksplicitno dokazuju da su… zna se šta.

No, vratimo se glavnom. 

Anti-film     

U svakom smislu Đeneral je pre anti-film nego film. To nije delo koje ima nameru da bude vrednovano prema svojim estetskim dometima, već pre amaterska vizualizacija istorijskih izvora koje je pomenuti novinar i publicista Miloslav Samardžić dugo sakupljao, zaključivši nakon godina propovedanja po desnoj strani srpskog you tube-a, da je vreme da mu da igranu formu.

Svetost teme, tj kino amnestija lika i dela vođe jugoslovenske vojske u otadžbini, kao i pretpostavljena verodostojnost pomenutih izvora, autoru su dali za pravo da se iza njih sakrije i svaku potencijalnu kritiku razoruža označavajući je kao udbašku, komunističku i izdajničku, čak i ako dolazi iz krugova istog ideološkog spektra. 

Ono "anti", odnosi se takođe na lišavanje sopstvenog dela bilo kakvog respektabilnog impakta odlukom da se bez materijalnih uslova i neophodne zanatske veštine, upusti u ambiciozni projekat koji, po zadatoj magnitudi, daleko prevazilazi njegove mogućnosti.  

Đeneral govori o jeseni 43, vremenu kada su četnici, nakon kapitulacije Italije, u širokom potezu preduzeli akcije protiv svojih neprijatelja. Paralelno, radnja prati Dražin štab na Zlatiboru u kome je u to vreme boravila misija britanskog generala Čarlsa Armstronga. I naravno, umesto da slabost pretvori u prednost, "Đeneral" tvrdoglavo insistira na veličini - na prikazu vojnih operacija, manevrisanja vojski, bitaka, rušenju mostova, letenju štuka i sličnom.

I sve to, pre izgleda kao inscenacija iz nekakvog dokumentarca sa ciljem da se upotpuni prostor između dva naklapanja dosadnih istoričara i animira publika, nego ozbiljan ratni film.

Kada pak iz eksterijera pređemo u enterijer, problemi ne jenjavaju - Armstronga i njegove Engleze glume domaći glumci sa susramnim pokušajem oponašanja "britiš ingliša", tu su i dva podjednako smehotresna nemačka oficira, muslimanska, hadžiefendićeva legija, nešto ustaša koje četnici sliste ko Srbija Hrvatsku u vaterpolu, ali, i komunistički drug Čort, predstavnik strane koju film prenaglašenom i nezgrapnom metaforom prezimena (Čort - đavo na ruskom) nedvosmisleno ističe kao najveće zlo.

I u svom tom prenatrpanom ansamblu, željnom da odjednom prikaže sve strane i objasni sve relacije, glavnog junaka, onoga o kome bi nominalno film trebalo da govori, gotovo i da nema. 

Draža, u tumačenju super talentovanog Nikole Rakočevića, jedinog zvučnog imena u podeli, kao da ostaje van sopstvene priče. Ako se film već zove "Đeneral", onda bi tog "Đenerala" trebalo i da vidimo - isticanje čina u naslovu upućuje na Dražinu vojnu veštinu i taktičko umeće, ali veza između prikaza vijanja grupica statista po šumama i njegovog zurenja u mape sa neprestanim pućkanjem cigareta u muštikli, ostaje nejasna.

Sa druge strane, dramska potka filma - Dražina moralna dilema pred nemogućim zahtevima perfidnih Engleza - da četnici sruše mostove u Srbiji, odnosno na teritoriji nemačke okupacione zone gde je u to vreme i dalje važilo pravilo 100 za jednog, biva žalosno neiskorišćena.

Autor nije ostao dosljedan naslovu

Šta god ko mislio, Dragoljub Mihajlović važna je, velika i kompleksna istorijska ličnost. Zločinac ili heroj, kolaboracionista ili antifašista, iz vazda đavolskog ugla filmske vizure, postaje prillično relativno. Dovoljno je u njemu sabijene energije epohe da se u kvalitetnom scenariju podesnom produkcijskim dometima sa adekvatnim dramskim nabojem, može ispuniti manji scenografski prostor.

Drugim rečima, autor je mogao i morao ostati dosledan naslovu i svom junaku potpuno ustupiti scenu, pa, umesto sirotinjske akcije, naslikati monumentalni portret dostojan lika i dati nam svoj iscrpni odgovor na pitanje - ko je bio taj čovek. 

Podsetimo, ako je ideja da se ovom gerilom oponira i parira mrskom jugo-komunističkom nasleđu, ono samo, nije se sastojalo isključivo od megalomanskih projekata, poput Neretve i Sutjeske. Bilo je tu mase neverovatnih TV drama svedenih na kamerni prostor, istina, sa podrškom države, ali i budžetom daleko manjim od Đeneralovog, a opet, nošenih isključivo tekstom, dijalogom i izvedbama glumaca.

Tako je, na primer, jugoslovenski gledalac, mnogo pre Nolanove verzije, mogao da vidi suđenje Openhajmeru, i to na čistom srpskom, urađeno sa takvim kvalitetom da to ni danas ne izgleda blamantno, čak naprotiv. 

Ali avaj!

Dubine Dražine psihe, njegove motivacije, ideje, porivi, nagoni, strahovi ili ljubavi, i pored svih tih hiljada dokumenata na koje se poziva, ostaju van domašaja Samardžićevog kratkovidog filmskog oka, nedotaknuti potencijalom neospornog Rakočevićevog talenta. 

"Đeneral", umesto da uzbudi, isprovocira i izazove koontroverze, može eventualno samo da ugnjavi i uspava. Komšije, regiondžije, autošovinisti i jugostalgičari, neće ga gledati čak ni iz hejta, a simpatizeri, makar oni sa minimumom filmske pismenosti, mogu ga voleti jedino po ideološkoj liniji.

I čak i da nekim čudom među njima bude onih kojima bi se ovaj anti-film iskreno svideo, velika većina će i dalje svoju potrebu za vizualizacijama četničkih borbi mazohistički pronalaziti u scenama Neretve, Užičke republike, Praznika, Poslednjeg čina ili Otpisanih. I svaka njihova dobronamerna kritika interno upućena kreatorima filma biće dočekivana spremnom odbranom: "A šta… Očekivao si dobar film?! Pa nije ti ovo Beograd, ovo je šuma!" 

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala