"Rome najviše mrze u Centru za socijalni rad..."

Foto: Facebook

OVE SRIJEDE, kao i svakog 8. travnja obilježen je Svjetski dan Roma.

Taj datum obilježava se u čast prvog Svjetskog kongresa Roma, održanog od 8. do 12. travnja 1971. godine u Londonu, koji je bio jednan od najvažnijih događaja u povijesti Roma. Na tom kongresu usvojene su odluke o romskoj zastavi i službenoj himni.

Na svoj je način na profilu na Facebooku dan obilježio i novosadski pisac Bojan Krivokapić koji je napisao:

"Pošto je danas Svetski dan Roma, da se i ja uključim. Išla s nama u zabavište jedna Fatima, godina je 1991/92., selo vojvođansko, nije se znalo 'ko je 'ko i te priče, svi zajedno, bratstvo, sestrinstvo i ljubav pršti na sve strane, ali su Fatimu jedan dan premlatili, jer ima muslimansko ime i zato što je Ciganka.

Krenuo ja po seminarima u srednjoj školi, nenasilne komunikacije, abecede demokracije, kurci-palci i to, puna mi glava nejasnoća i pitanja, a usta puna političke korektnosti. Svaki put kad bih samo pomislio na reč 'cigansko' (muzika, iskustvo, pitanje, šta god), odmah bih se prenerazio jer se ne kaže Cigani, nego Romi. I tu bi se sve završilo.

Onda sva moja iskustva s Centrom za socijalni rad i njegovim uposlenicima_cama, sve psiholozi, pedagozi, socijalni radnici i sve to i u ženskom rodu, sve gola govna. 'Uđi preko reda, što stojiš s tim Ciganima, Sad mi bila neka Ciganštura, da te bog mili sačuva, Šta ćeš ti ovde, pa ti nisi Cigan (a ja kao dodam, da tragedija bude manja: Svi smo mi Cigani), Ti si tako obrazovan i pismen, a ne k'o oni Cigani'. Itd, itd. Rome najviše mrze u Centru za socijalni rad, niko me ne može ubediti da nije tako.

Pa onda Jovica koji je ušao u moj život, kratko se zadržao i nestao, i kojeg sam hteo da usvojim, pa su me razni ljudi razuveravali i ubeđivali da to ne činim, jer kako bih bio skrbnik još i njemu, a moj najmlađi brat, tada osnovnoškolac, kada sam ga pitao da li ti je okej da s nama živi i Jovica, znaš on je mali Rom sa ulice – govori: imam one igračke, i robu koja mi je mala, neka dođe.
Eto, na to ja pomislim, ne pomislim na 'Đelem, đelem', iako je to lepa pesma, ni na Šabana Bajramovića i Esmu Redžepovu, iako su oni dobri pevači, a verovatno i dobri ljudi.

Pomislim i na svoju koleginicu sa sarajevskih studija i njenu knjigu Rom k'o grom, i na posvetu koju mi je napisala i koju ne razumem, i tako...

Ne znam šta je bilo s onom isprebijanom Fatimom, nadam se da nije završila u Centru za socijalni rad".