Prošlo je više od pola veka od studentskih gibanja u Evropi koja su, u sinergiji sa američkim studentsko-građanskim protestom protiv rata i društvenih nejednakosti, doprinela zlatnim sedamdesetim. To vreme je obeležila i politika detanta sa Sovjetima, cvetanje socijaldemokratije i njene srednje klase.
To je, takođe, era otvaranja američke omladine prema jugu i istoku koje su inicirali bitnički i hipi pokret, integrišući filozofije i opojne supstance indijskog potkontinenta sa domaćim rok end rol pokretom. Paralelno sa tim, Henri Kisindžer je vadio SAD iz vijetnamskog rata i, praveći istorijski sporazum, izveo Kinu na svetsku scenu.
U tadašnjoj Jugoslaviji maknuti su čvrstorukaši, ali je situacija nivelisana obračunom sa Hrvatskim proljećem i srbijanskim liberalima. Kako bilo da bilo, država je famozni Dom UDBE (tajne službe) u Beogradu prepustila studentima koji će, u drugoj polovini sedamdesetih, taj čuveni SKC (Studentski kulturni centar) pretvoriti u epicentar jugoslavenske kulturne i umetničke avangarde - od nastupa Jozefa Bojsa i Marine Abramović do časopisa "Vidici" i novotalasnog "Paket aranžmana"...
Sa ove vremenske distance sa sigurnošću se može ustvrditi da skoro sve ono što je uspelo da sačuva glavu iznad vode nakon prvog (devedesetih) i tokom ovog drugog Potopa, bilo je u mladosti natopljeno splinom tog magičnog studentskog prostora.
U međuvremenu, u ulične proteste su se vratili opozicije i sindikati, kako to već Bog zapoveda. Međutim, u novi milenijum smo ušli tako što su Toni Bler u Britaniji, ali i tradicionalne stranke levog i desnog centra u kolevci demokratije Francuskoj, dragovoljno pristale na brisanje ideoloških granica između dva politička pola.
Umesto da u kući levice potraže vrednosne i ideološke odgovore na izazove 21. veka, oni su pustili lisicu u kokošinjac misleći da je kompromis moguć. Period inkubacije je trajao dok na globalnu političku scenu nije izronio oblik pun kontroverzi nazvan suverenizam, oličen u čoveku čija boja kose je najbliža boji lisičje dlake.
Dok traje pokolj u kokošinjcu, uobličava se format nove, žestoke ideološke polarizacije koji je na jednom polu objedinio radikalnu desnicu, silno razveselio Vučića, Orbana, Fica... i zatekao svoje protivnike bez autentičnog i jasnog odgovora.
U tom debalansu i svojevrsnom limbu u proteklih skoro godinu dana akademska omladina, ali i srednjoškolci, uz podršku slobodnih građana, ponovo su se našli u prvim redovima otpora režimima koji uništavaju sopstvene zajednice daljim bildovanjem socijalne nejednakosti, nezapamćenom korupcijom i otvorenim, bahatim nasrtajima na najvažnije institucije civilnog društva, pre svega univerzitete. Odmah uz njih su na udaru profesionalni mediji i nezavisno pravosuđe.
Od velike studentske pobune u Srbiji, preko kampus-revolucije na američkim univerzitetima, do otvorenog sukoba francuskih srednjoškolaca sa policijom onomad, sve ukazuje da su oni kojima je najviše stalo do budućnosti opet poslali političare i sindikate na klupu za rezervne igrače i dali im priliku da, posle komunizma i naci-fašizma u 20. veku, pronađu istorijski odgovor na treću veliku globalnu prevaru koja nam se potura pod imenom - suverenizam.
Njihov otpor je, za sada, više refleksan i instinktivan nego ideološki i programski, više u samoodbrani nego sa nekim planom. Oni su, naprosto, bili prinuđeni da zauzmu prostor moći i uticaja iz koga su isparili politički centar i levica, bez jasne alternative i programskog odgovora na sve snažniju i širu dominaciju neokolonijalne desnice.
Posle Prvog svetskog rata i komunističke Oktobarske revolucije, a pogotovo nakon Drugog i sloma naci-fašizma, odgovor, i to vrlo uspešan ali privremen, bila je - socijaldemokratija.
U pesimističnom iščekivanju da li će Trumpovi politički protivnici kod kuće pronaći autentičan odgovor na izazove međuizbora za Kongres i Senat 2026., a pogotovo za naredne predsedničke izbore, postavlja se pitanje da li, u prvom redu, Evropa i Amerika imaju potencijal za globalni politički pokret suprotstavljanja agresivnim i autoritarnim politikama Trumpa, kao i nadolazećim ultradesničarskim recidivima u Nemačkoj i Francuskoj?
Dosta analiza sam posvetio nezapamćenim, desetomesečnim protestima u Srbiji, pa bih ovoga puta stavio akcenat na sukob koji ima potencijal da razgori požar suprotstavljanja trumpizmu.
Naravno da mislim na nezabeleženi anticivilizacijski udar Trumpove administracije na američke univerzitete i radikalno kresanje budžeta upravo u onim oblastima koje su, povrh vojne i ekonomske moći, presudno uticale na vekovnu dominaciju i globalno vođstvo SAD.
Naučna, razvojna istraživanja na univerzitetima i njihova umreženost sa naučnim ustanovama i Silikonskim dolinama obezbedili su Americi ono u čemu su bili jači i od snage svog oružja, a to je "meka moć".
Pre neki dan sam naleteo na video-klip iz 2021. gde budući američki potpredsednik Vens otvoreno kaže: "...mora se pronaći razlog i način da se američkim univerzitetima uskrate stotine milijardi dolara državnih dotacija jer su to neprijateljska gnezda koja rade protiv države..." (Btw, eto gde Vučić nalazi inspiraciju.)
Četiri godine kasnije pronašli su alibi za uskraćivanje milijardi univerzitetima u navodnim antisemitskim, propalestinskim protestima po kampusima širom zemlje, kao i u navodnoj ugroženosti bele rase akademaca i neprihvatljivoj propusnosti za strane studente...
Za neki dan počinje školska godina na američkim univerzitetima pa ćemo vrlo brzo videti da li je pred nama vrela jesen. U međuvremenu Trump izvodi Nacionalnu gardu na ulice sve više gradova - pod izgovorom borbe protiv kriminala (u opadanju) - kako bi preventivno poslao poruku onima koji se spremaju za proteste po kampusima i ulicama.
Zaista, čovek mora ponekad da pomisli i na reči srbijanskog profesora Univerziteta Velimira Abramovića, teslijanca, poštovatelja dubokih rusko-američkih teozofskih veza iz kojih bi trebala da nastane nova, spiritualna civilizacija koja će zameniti ovu informatičku.
On veli da je zadatak Trumpa (i Maska) da na tom putu uništi Ameriku kakvu danas poznajemo. Ovaj simpatični teoretičar zavere je pored svega nabrojanog i rođeni brat svetske ikone konceptualne umetnosti Marine Abramović.
Sve češće mi se čini kao da je sve moguće u današnjem svetu, ali ne na način da se radujemo tome već da strepimo. U svom genijalnom priručniku za galaktičko putovanje "Karaoke kapitalizam" dvojica švedskih profesora pišu o "promeni strana" na ulasku u 21. vek: najbolji reper je belac – najbolji igrač golfa je crnac – Francuska optužuje SAD za aroganciju...
Danas je ta promena strana još kompleksnija jer nekada su, primera radi, nacisti, komunisti i fašisti sa najvećim zadovoljstvom i ponosom stajali iza tih ideoloških kategorija, dok u ovoj eri neonacisti, neofašisti i neostaljinisti ta ideološka obeležja pripisuju svojim neprijateljima, kao najtežu pogrdu?!
Prizora tog ideološkog galimatijasa ima koliko hoćeš, meni je bio slikovit onaj sa sastanka kineskog predsednika i Vučićeve delegacije tokom vojne parade u Pekingu, na kome je uz Aleksandra sedeo i četnički vojvoda, prethodni predsednik Srbije Toma Nikolić.
U jednom trenutku, podsećajući se svoje mladosti, predsednik Si je ushićeno evocirao uspomene na jugoslavenski film "Most" i italijansku partizansku pesmu "O, Bella Ciao", koja ga je muzički obeležila. Vojvoda je piljio u jednu tačku na stolu kao da mu je upravo popustila bešika, dok se Naslednik grozničavo osmehivao i oblizivao pokušavajući da razume poruku Sijeve minijature.
Sedam dana kasnije na metku kojim je prekinuta misija Trumpovog "ministra za omladinu" u jednom studentskom kampusu bila je ugravirana naziv iste pesme. Siguran sam da se radi o čistoj slučajnosti i neverovatnoj koincidenciji, pogotovo što nisam pobornik teorija zavere.
Šta reći, posle svega? E, da, O Bella Ciao!