JA SAM na Zvezdine utakmice išao samo kad bi igrao moj Velež. Neću vam sada pričati o tome kako sam morao šutjeti i praviti se nevješt kad je ono Vladić iz slobodnjaka zabio u rašlje ili kad je Slišković bacao Zvezdinu obranu na pod.
Ali ovaj put ja idem gledati Zvezdu zbog Barce. Preciznije rečeno, zbog Maradone.
I ovi moji frendovi idu iz istog razloga, iako, kao, glume neki optimizam.
"Treba samo čvršće odigrati obranu."
Ma, mojne, tebra, baš će ona rupa od Rajkovića ili visoki i nespretni Jovin čuvati Maradonu.
Gužva, neviđena. Na ulazu na sjever tiskamo se kao sardine. Kroz ogradu se prolazi kao pasta kroz tubu.
Upada neki policajac na konju, pendreči okolo. Onako, čisto odgojno, nitko se ni sa kim ne mlati. Nemoj po glavi, druže plavi. Ludi Pampi skače iz gomile, skida murjaka s konja i nestaje u masi. A njemu je ćale ionako drugi čovjek beogradske policije, mogu mu samo pljunuti pod prozor.
Sjever se talasa, mi baš negdje kod onih ogradica, u par momenata imam dojam da će mi te šipke jednostavno istisnuti sva crijeva. U par trenutaka kao da više ne dotičem zemlju, tako me stisli ovi oko mene.
U jednom trenutku na zagrijavanje izlaze igrači Barcelone. Huče sve četiri strane svijeta. Onda ulazi i on, Gospodin bog tadašnjeg nogometa. Zagrijava se na drugoj strani od svojih igrača. Ono, vježba savijanja, čisto da razgiba leđa.
U jednom trenutku neki igrač Barce s druge strane terena šalje duuuugu loptu k njemu. Maradona, trenutak prije no što lopta doleti k njemu, naglo staje sa zagrijavanjem i štopa je na grudi kao magnetom pa onda pušta da mu se lagano spusti niz nogu.
Opet huk, opet talasanje.
A ovo ste, znam,već pogledali.
Trebalo je to vidjeti tada uživo. I tu ekstazu zvezdaša koji su gotovo religijski fanatično pozdravili egzekuciju. Mene one šipke gotovo satraše, ali nema veze.
I nikome nije žao poraza.
20. je listopad 1982., Beogradu je dan oslobođenja, mom najboljem frendu Bobanu je 16. rođendan.
I svi dobro znamo po čemu ćemo taj datum pamtiti. I što ćemo jednog dana pričati klincima.